Srpski sion

С тр . 170.

„СРПСКИ

СИОН."

Бр. 11.

ности отиуштала. Ослободитељ кућевни изрекао би јој у име господара пресуду с речима: „одлази!" и ствар је била свршена. Јувенал прича о консулу Публију, кад је овај жену своју отпустио, да јој је преко роба свога поручио: „Жено, често бришеш нос свој, одлази одмах од мене, јер ћу да тражим нос, који није тако влажан као твој." — Додније пак, кад се царство римско коначној пропасти и расцепу приближило, постадоше бракоразводи тако чести, да је Сенека онако и могао рећи за женскиње: „да оне године своје не рачунају по консулима, него но броју својих мужева"; а св. Јероним могао је причати о жени, која се седамнаест пута удавала. И тако, као што се види, узалуд ћемо и на Тибру тражити и наћи жену у свом праву и достојанству. Па и код осталих народа није жена уживала никакво право, нити имала оног угледа, који јој као жени припада. Ако је Асирац хтео жену своју отпустити, могао је то учинити и са два сребрњака. Превари ли жена мужа, слободно му беше удавити ју. У Бугарској изнашали су родитељи своје кћери сваке године јавно на пијацу, на углед, по месец дана. Брак беше и код свију азијатских народа непрекидни низ беде и невоље по жену, што је тек смрћу имало свога краја. Ако је жена остарила, а човек живио још у најбољим годинама, могао ју је, да би се жене своје опростио, удавити. У случају да човек умре, морале су и жене његове или бар оне, које је он најволео, на његовом гробу с њим заједно скончати. Најближи рођак женин, отац или брат, извршио би то грозно дело. У осталом најбоље се види и отуд, да је положај женскиња код тих народа несношљив био, што, где год је у обичају било, да се деца уништавају, то је махом постизавало женску децу. И заиста, кад посмотримо понижени положај женин у незнабоштву, изгледа нам чисто невероватно, да је заиста тако стање постојало, као што се описује. Да, ми држимо сада, навикнути на данашње околности и стаље, те ствари чисто за немогуће. Али је на жалост истина. Јест, понижени положај женскиња, презрење које њу притискиваше, па и проклетство, које на њој почиваше, беше још и много црње и горе, него што нам је то и познато. А друго, што нам је и познато, ни једно поштено перо, не би смело ни могло испричаги сва

бесчашћа брачне везе међу безбожницима. Обазримо се само још и на друге народе, на Германе и са овима сродне Гале и Британце и т. д., па ћемо наћи нонижени иоложај женскиња и код њих. У очима закона сматрала се жена и код њих као робиња мужа свог, коме је дужна била радити целог века свог и на чијем се гробу такођер морала убити, да би га и на оном свету дворити могла. Ово им је уверење почивало на религиозном основу, јер по њиховом тадањем учењу загробни је живот иродужење у целости земаљског живота. Гај је леиа градина, у којој уживају слободни господари, а робови и жене служе их и тамо најпонизније, као и на земљи. 0 тога, кад је човек умрво, убијали су и сарањивали с њим и његову жену. Жена је најтеже послове вршила, док је човек међутим лењевао, само јео и пио. Готи не само да су полигамију допуштали, већ шта више сматрали су је за часну. Сваки је човек поштован био по броју својих жена. Од деце своје задржали би „Готи" само једно дете, осталу би напустили или отерали у свет т. ј. кад дорасту, да се по другим земљама настане. Закони не само да су многоженство трпели, већ су баш изискивали. Код неких северо - американских племена, могао је муж своју жену убити, кад му је ма и најмање несносна постала. Исти обичај царовао је и на шианским острвима, па царује још и дан данас код оних народа, до којих Христова спасоносна вера још није донрла и продрла. Па и наши претци Словени као и остали „јазичници" били су многоженци и сматрали су женски пол — и ако у мањој мери него остали — за бесправно оруђе својих страсти. Тако н. пр. за руског кнеза Владимира прича летонисац Нестор: да је пре него што је примио хришћанство имао неколико стотина жена. Заиста ужасно! Човек незнабожац употребљавао је право на жену увек на зло, чинећи кад год најгнуснија претеривања у неправди и свирепости. Дакле нигде осим у Хришћанству не налазимо жену у њеном достојанству; свуда се сматра као нека робиња, створена само за човека, без права и самосталности. Виши, управо рећи надприродни свет, жени беше ускраћен, јер кад јој знаменити песник Виргил у јелисејским пољима не одређу.је места, не чини то из заборавности, већ што је то у оно доба опште мишљење било.