Srpski sion

„СРИСКИ

СИОН."

Б р . 32.

Другом ћу приликом изнети етатистичке податке о целој еиархији бачкој у размаку од 74 година, ночевши од год. 1818., наиме у погледу бројног кретања срп. прав. народа крајем 1818., 1828., 1843., 1860., 1878., 1890., 1891. и 1892. године. У осталом може бити, да ће ми се са више страна пребацити да сам песимиста и да ио мени исправљени рачуни немају основаног темеља. Велим, може бити да ће ми се тако нребацити, ал ја сам пуно уверен о томе: да би се то само са стране оних учинило, који дотичне податке врло овлаш узимају, те безусловно верују у истинитост оних прираста, који су нрираст дотичне српске црквене општине приказале. Непобитним рачуном никад не би ми могјш с правом пребацити, да сам песимиста, другим речма, да пемам право што јадикујем, јер да срп. ирав. народ сасвим друкчије стоји бројно, него што ја видим. Е ако ми ово, мили брате Србине, непобитним Фактима докажеш, ја ћу ти се онда до земљс поклонити и из свег срцаванити: забасао сам у мраку, ал ево, слава Богу, изведоше ме на чистину.* У Српском Ковину. Максим Лудајић. * Штампасмо овај чланак, јер и у њему има истине, али се она не жоже још применити на бројно кретање целог нашег народа у митроиолији, него на побројане општине и протопресвитерате. Поштовани г. писац је из резултата, којег је добио, „најпростијим рачунож скупљања и одузимања" код тих општина и иротопресвитерата, извео закључак, неповољан, бројном опадању целога народа, на разуме се, да га тиме није ни могао доказати и оправдати. Где цифре говоре, ту не жоже бити говора о песимизжу нли жа каквож субјективизму, него само о математичној чињеници. Вато је резултат, у погледу побројаних општина и протопресвитерата, којега је изнео г. писац, чиста жатематична истина. Али закључак, којега је на основу тога резултата извео и применио на цео народ, а без математичне или статистичке нодлоге, чисти је субјективизам песимистичке претиоставке, да је и у целоме народу бројно опадање као што је у побројаним општинажа. Јер са бројниж опадањем у овижа не доказује се бројно опадање у целом народу. Не доказује се шта више ни то, да је бројно опадање у појединим општинажа бројни мањак у народној статистици. А ие мора то ни бити увек. Јер тај мањак у иојединим онштинама био би за народну статистику тек онда жањак, кад би се доказало, е је изумро или се претопио у друге на,родностн. А то доказано није. Ми, истина, не можежо доказати ни противно, т. ј. да је остао у народу н. пр. пресељавањеж. Не

можемо то доказати, јер немамо народне своје статистике. А док те статистике не узимамо, дотле је, по нашем мишљењу најиаметније ћутати о бројном опадању или бројнож нанредовању нашег народа. Јер све што год се о томе шше и писало буде, без иотребне статистике, биће рачун без цифара. А то исто толико значи као пуцање без пушке. Без народне статистике, можемо још писати о бројном опадању нашег становништва у појединим општинама; јер за то већ имамо неке подлоге. Али то нам опет много не вреди. Јер многобројносг народа не лежи у томе и не доказује се тиме, што знамо колико нас има, и колико нас бива у Српској Неузини, Дероњи, Футогу и т. д. ни тиме, ижа ли нас и бива ли нас у протопресвитерату сожборскож или новосадском више или мање, без обзира колико нас има и бива у целој другој митрополији, па ако пођемо и даље, по осталим странама нашега, народа. За статистику народа не одлучује број душа у нојединим местима и крајевима, него број душа у целоме народу. А како с' тим стојимо, као што рекосмо, не знамо, јер нежамо своје статистике; и не ћежо знати, док је не узимамо. Него, ако хоћемо, да једном сазнамо колико нас има п бива, бар у митрополији нашој, и ако желимо, да иололшмо основе својој народној статистици, то би жогли учинити на врло брз и јефтин начин. Учинимо оно, што чине и државне власти. Г. 1895., од 1—10 јануара понишижо све своје душе у целој житронолији, где се која у то време нађе. Учинимо то исго и г. 1901., па онда сваке десете годино, и ето нам статистике, да знамо колико нас има и колико нас бива. Поиис би извршити имали црквени одбори са свештеницима, учитељима и осгалиж за тај посао способним члановима црквених општина, а према упутству и но формуларима, које би утуцељ издао Саборски Одбор. То је наше лично мишљење. А је ли могуће извршити га? Ако није, онда долазимо у искушење, да се иитамо: па шта је код нас могуће? Је ли могуће само: да наше народно-црквене власти издају наредбе и налоге, а да их врши ко хоће — хоће, ко неће —• неће? Је ли то карактеристикон наших унутарњих автономних одношаја? Ми држижо да још није, и да не сме бити. И зато уједно држимо, да је изведење радње око наше митронолијске статистике могуће. А кад дођемо до ње, онда ћемо жоћи и „неиобитним фактима" доказати, као што жели г. писац, је ли он песимиста, или је случајно погодио, илије „забасао у мраку", што је са свим природно без светлости цифара. Пре не можежо. Тој сгатистици наших душа могла би се онда временом нридодати и статистика осталог нашег стања у житрополији, н. пр. број наших школа, просветних завода, новчано стање наших црквених општина и т. д. Кад сжо у почетку ове године зажолили нашу г. г. окружне протопресвитере, да нам пошљу годишње исказе о нороду и смрти у њиховим ирото-