Srpski sion

с тр . 632.

„српски

сион."

б р . 40.

изведљиво. Али нека се сјети, да је он, будући створен по слици и прилици Божјој, већ по самој природи својој кадар да се бесконачно усаврши. Сагријешивши изгуби он приличан дио сличности своје са Богом и постаде робом распадљивости ; сад му се опет даје нова снага да успостави и стече ту изгубљену сличност, па нека онда тежи к њој. „Будише ви дакле савршеии, као шшо је савршеп ошац ваш небески". Изложивши та општа начела новозавјетног законодавства, наведе Спаситељ још неколико специјалнијех новода, који проистјецаху из тијех основнијех начела. Чланови новог царства морају бити милостиви и осјећати саучешће према бједнима, али милостињу не треба да нружају јавно и да их сви виде, већ скромно и тајно. Молити се не ваља лицемјерно, пред свима, већ у светој самоћи. Пост не треба држати да се тијем похвалимо како смо добродјетелни, већ као тајно срздство самоодрицања. Сва та дјела побожности морамо да чинимо једино из љубави према Богу, у простоти срца свога, не тражећи земаљскијех награда, већ спремајући си на небесима непропадљиво добро. Само служење Богу мора бити искрено, потиуно и јединствено. Животне бриге и неприлике не смију нарушавати и прекидати то служење. Бог, коме служимо, такође је и Отац, и онај који од увијек храни птице небеске, које нити сију нити жању и заодијева дивном кра,сотом пољско цвијеће, не ће оставити бев хране и одијела дјеце своје, кад заишту прије свега правду његову. Напосљетку напомену Христос, да су они који слушају ријечи те и извршавају их слични човјеку разумну, који зидајући кућу, полаже темељ на камен, усљед чега пркошаше кућа његова бури и непогоди; а који слуша ове ријечи и не испуњује их, тај је „као човјек луд који сазида ку&у своју на тијеску и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјешрови, и ударише у куЛу ону, и иаде, и расиаде се сшрашно Сва та величанствена и по својој божанственој мудрости дивна проповијед утјецаше силно на слушатеље и „дивљаше се народ науци његовој, јер их учаше као онај који власш има, а не као књижевници". XII. Исцјељење губавога и слуге капетанова. Васкресење удовичииа сина у Наину. Посланство Јована Претече. Праштање грјешници у кући Симона Фарисеја. Еад сиђе Христос са горе, иђаше за њиме силан народ, чисто не могући се растати са тако дивнијем учитељем, који излијеваше слатке ријечи благовијести. И истинитост учења свога посвједочи он наскоро читавијем редом великијех догађаја, који мораху још већма показати народу, ко је тај велики и дивни учитељ. Са горе пође он у један градић на брје говима језера и улазећи он у њ', показа се очима његовијем врло јадна појава. Пред њега изишао губавац, који очајнички паде најприје пред њиме на кољена, а затијем се врже нице вапијући из срца, и мољаше, да га излијечи од те страшне и гадне болести. Од несретника изискиваше се силна вјера у младог пророка назаренског, па да призна, е он може излије- / чити болест, која кад се једном увукла у крв напредоваше, по општем вјеровању, непрестано и не могаше се излијечити. Све се животне наде слилз у очајничку молбу патникову: „Господе! ако хоЛеш, можеш ме очисшиши". И на вјеру његову разлеже се бесконачно милостив одговор: „хоЛу, очисши се". Сва чудеса Христова бјеху у исти мах и откровења. Кад прилике изискиваху дјела, он покаткад не задовољи одмах молби патниковој. Али нема ни једног случаја, да би се он ма и за тренутак оглушио, кад би се обраћали губавци на њ' са молбом. Губу држаху сви за знак гријеха и Христос хтједе нас научити, да се увијек и набрзо испуњава молитва грјешникова, ако грјешник моли искрено и од срца опроштење. Кад Давид, узор свију искренијех покајника, вапијашеса искреном скрушеношћу: „сагријеших Госиоду", донесе му одмах пророк Натан милостиву вијест Божју: „Госиод је иронио гријех швој; не Леш умријеши". (II. Самуил 12. 13.). Спаситељ пружио руку, дотакао се губавца и овај се очисти. Али он забрани излијеченоме, да не говори о том догађају, јер бјеше забрањено законом, да се не смије нико дотаћи губавца, како не би изазвао и тај елучај негодовање бездушнијех законика, којима, бјеше милије мртво слово закона него ма какво човјекољубље. Но зато мораше отићи и иоказати се свештеницима, те допринијети прописани дар, како би добио формално свједочанство,