Srpski sion

Б р . 41.

„СТПСКИ СИОЊ«

С тр . 645.

жити освете, јер ви сте их обесветили и уништили, ви сте њихове душе „тиме украсили". Ви ћете имати таке хришћане, који ни појма немају о Христу Спаситељу и св. тајнама. Како ћете дакле све то надокнадити што сте код њих занемарили ? Каква ће то зграда бити, кад не буде имала чврста темеља? Па уз то је жалосно и то, што прејемницима у звању своме остављате велику тешкоћу и неприлику. Ви за собом но смрти остављате у своме стаду клетву и велики губитак, кога није била у стању одклонити ваша ревност. Јер само ми реците, какав успех може постићи после вас вал^ан и вредан проповедник у оној општини, где није затекао ни најосновнијих појмова и знања о вери, и где ће он морати науку, која је само за децу, сада свима вернима предавати, а међу тим за њих није удешеиа или због њиховог доба или положаја? Та срамота и стид управо, да се они опет подете, да се спусте и поврате у детињско доба своје, била би и биће свакако несавладљива препрека и највећа сметња труду и успеху савесног пастира и учитеља, који њима даје млеко, као што вели св. аиостол, у место јаче храие. Они ће умрети а неће познати Христа Спаситеља, који их је избавио, нити св. цркву, која их је препородила, нитиДуха светог, којиих је осветио. И тако ће из крила Хришћанства и посред светлости јеванђелске излазити душе онима равне, што долазе из безбожних и неверничких земаља које ће са свим непросвећене као и остали дивљи народи пред Бога изићи. Помислите, браћо моја, да су дечица најчистији и најдрагоценији огранак вашег стада и припадају ономе, што треба да вам је најмилије. Немојте се стидити, да се до њих снуетите. То је нешто најутешније и најславније међу нашим дужностима. Остали наУ Звмуну, месеца септембра.

ПГ \ ' п „Иде же чмок"ћк& и пок-кда 1$/1 соткори ц/кла' (Једна несугласица у Читајући у 37. броју „Орп. Сиона" чланак „Руководство библијској историји новога завета", преведен из великог дела Руса А. П. Лопухина: „Руководство кт> библеискои исторш новаго зав&та", наиђосмо на стр. 582. где се [

стирски труд свој примењујемо и поклањамо грешницима, покушавамо да им ране лечимо, али се чувамо и пазимо, да се не би и ми како год од њих оскврнули. Код њих се морамо ми спустити у дубљину њихове грешности и беде. Али код деце немамо се стидити и туђити својих светих и племенитих дужности. Ништа није на свету узвишеније и нашег поштовања достојније од невиности. Ценимо у овим нежним и невиним душицама скупоцено благо ирве благодати тајне св. крштења, коју они још имају, а ми ју већ тако рећи у евојој грешности изгубисмо. Ми указујемо. светима јавно поштовање који такођер у својој несрећи кадгод то изгубише, али опет све кајањем постигоше. Зашто не ћемо да одајемо једнако поштовање деци, у којих се налази још овај дар невиности и правичности сасвим неповређен и иеокаљан. Ценимо их смерно и благо, као свете и чисте храмове, у којима пребива красота и величанство Божје, које није обесветио дах сатане. Унапређујмо ову узвишену намеру свете нам вере у место да без воље и с презрењем предусретамо неговање и бригу, које њихово нежно доба од нас тражи, иа нека буду достојни наше узвишене службе. То скупоцено нами поверено благо бранимо, и настојмо да га сместимо пристојно у храмове наше, чију светињу и они цене. Њих треба да уважавамо и ценимо, као драгоцене остатке св. мученика, што под светим жртвеницима почивају високо поштовани од наших народа. Ја више нећу да говорим о том. Ми смо при каноничним визитацијама видели, да већина свештенства у овоме свом позиву одговара и, што смо о томе казали, наша намера је била да их више у њиховој оданости к свом нозиву утврдимо, него да их из немара отргнемо. С немачког превео Симеон Араницки, протоиресвитерски капелан. Г О ешлиц гакш 1 ис8са естц иже л»а . (Јов. 5., 15.) тумачењу св. писма). говори о исцељењу узетога код овчије бање, на ово место: „Тамо (у храму) га видје Исус и опомену га просто, али важно: „ешо сад си здрав, више не гријеши, да ши не буде горе". Јасно је, да тај човек ношаше ту тешку казну