Srpski sion

С тр . 702.

В р . 44.

само репрезентанте различних старокатодичких оиштина, него и других независних од папства дркава, а жедних истинитог хришћанског јединства." И ако задатак овога трећега конгреса није директно био тај, да буде одговор гордоме позиву римскога паие Лава XIII. за сједињење под његовим главенством, из речи свију говорника конгреских избијао је индиректан протест против таквог умишљаја пипиног. Како се мислило и осећало на томе конгресу, нека сведоче и ове речи епискона немачке старокатоличке цркве — Рајнкфса. Он је рекао и ово: „Кроз цивилизоване народе данашњега времена тече струја материјализма не само у посматрању света, него и у нрактичном жиготу. Ж он толико влада над данашњим животом, е се борба за идеална биага, а напме за религијозна исповедања, многима чини глупогаћу, а за владаре земље она се јавл^а као неки камен снотицања и незадовољства. А овамо се односи и то, што се помесна римска црква држећи себе васељенском н јединсгвеном црквом Христовом — искључујући из ове две сготине милијона хршићана, — у суштини својој претворила у политичку корпорацију, те назива себе „савршеним друштвом" (боае^аз рег1есЦ). Њезина иак глава напа — хоће да нретставља собом цара над царевима на земљи — као његов заменик. Та црква, римска, сматра себе узорном државом и узноси се над свима другим државама. Замишљајући, дајесам Бог оделио, у поретку света, цркву и државу, она је у силабусу од 8. децембра 1804 г. истакла, неномирљиве с најновијим државама, догмате, који треба да буду непроменљивом нормом основних државних закона свега света... При таквим захтевањима узбуниле се државе. Крај речи „културна борба" дркћу сплни овога света и моле закључак мира. Онивичу: „мир, мир." а ипак, рећи ћемо с пророком, — „мира нема." (Јерем. VI. 14. VIII. 11; Јез. XIII. 10. 16.) У то исто време јака еоцијална сила папске државе, својим грдним богатством, које све више расте, и својим брижним и свакојаким средствима, код свију несагласних с њима, подрила је јунапггво многобројних хригаћана разнога исповедања тако, да и они погатују и хвале мир где никако мира иемаОви додугае желе победе здравога учења, но они неће да се боре за њ из бојазнп, да не би претрпели и страдали за њ. Тихим жалбама и молитвама уздају се, да ће достигнути оно, гато желе... Борбу за срећом сви признају праведном; али њу називају данас борбом за битисањем. Оно, гато

земни човек данас назива срећом, оснива се на имању, частп и уживању. Али, сунце те среће одбија густу сенку трулежи. Истинито благо налази се у унутарњем миру, а тај мир — мир божји — може да нам даде само црква. Ми се боримо за тај мир. У борбу нас.гони Рим, јер онај мир који хоће Рим, никако није мир. Истинитом миру је корен у истини, он се открива у љубави и постизава се у правди наравственом слободом. Рим не трни те слободе, он још и сад чини насиља својим индексом, интердиктом и инквизицијом. Кад би он хтео да тражи само религијозне цељи, морао би се одрећи тих принудних средстава, јер она само смућују (и изазивају на реакцију. Ур.) умове. Но Рим тражи сасвим другу цељ, наиме светску власт. А нагаа борба и јесте наперена бага против те системе, иротив тога насиља, а не против појединих лица, ма да би та лица и била противиици нагаи. Па за то у тој благодарној борби треба сви да удружено узму учегаћа, и тада ће се брже остварити првосвегатенпчка молнтва Христова: „да сви једно будемо." Тако енископ Рајнкенс, а епнскоп гавајцарске старокатоличке цркве, Херцог, доцаде јога: „Ми нисмо нророци, но тврдо верујемо, да се свет неће поватиканпти; напредно човечанство неће принети своју слободу на олтар римских папа. Утрехтска црква дала нам је леп пример; будућност није на путу ропства и насиља. Јога је ноћ, но већ руди зора. Христос је нагаа светлост и у Његовој светлости ми видимо, да смо, не пазећи на све разлнке, деца једнога и истога дома; и не пазећи на све разлучење, да мп нисмо туђи у њему, — ]*ер дом наш, дом свију нас, сазидан је и одржава се на једном и истом крајеуголном камену — наХристу." Зар то није најбољи и најискренији одговор напи Лаву XIII. п његовој - конференцији! — (Луда посла од некога Дворжака.) у „Бранику" је обелодањено мрачно нисмо некога Тована Дворжака, уредника, издавача и архијеп. тајника у Софији, којим он — болан мајци — онако испод жита исзива нагае свегатенике по Банату на унију. И нама је од једног свегатеника из Баната, послаи такав један „иозив" са извештајем, да су те нозиве Дворжакове добили тамо многи нагаи свегатеници,са позивом, да служе св. литургију за остварење уиије. Уједно су нм стигле и неке карте дописнице, са текстом нристајања на унију, да их потписују. Дотични свегатеници ће наћи и за тај позпв и за те карте места у својим домовима, а разуме се, да на исте иеће ни једном речи одговарати. Него ће, ако