Srpski sion

бр. 1.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 5.

исшинишо одушевљење за школу нам српску. Одазовимо се гласу шоме, јер га иодиже уверење шглавице наше: да нам је срџска школа један услов народног оисшанка. Одазовимо му се, јер шо од нас шражи Сришво, оисшанак и наиредак сриски. Одазовимо му се, јер нас на шо оиомиње и иреклиње дух свешога Саве. Јер, зар ћемо Му спомен и од сад прославл.ати. а школу српску заборављати; ил' ћемо се и од сад поносити светитељским именом Просветитеља свога и оца нам књиге и школе српске, а — за школу, а за Српство подмлатка нам, срца не имати?! 0, да нам деца, да нам Српчад мила, проговорити уме, и са њезиних усана чули би поражавајуће питање: зар нас Српчад остављате, оци наши, без српске књиге и школе, јер вам је жао новца, а не жалите, да нас изгубите и без српског вида оставите? Чувајмо се, да нам потомство на гробовима не испише: оци наши нам Српетва не сачуваше; оци наши у ситницама Српство за,боравише. А зар тако неће бити, ако за школу своју узжалимо дати — колико можемо ? Да, школи Иемо даши, ако ириложимо „фонду св.

Саве"; Сриству Иемо жртвоваши, ако дамо „фонду св. Саве и . Пошомсшву Лемо се одужиши, ако се не задужимо ^фонду св. Саве". А тако велимо зато, јер смело и са разлозима можемо рећи: питање „фонда св. Саве", питање је данас српске школе и свега што српска школа Српству дати има. А кад је тако, чинимо и ми апел на све Србе, обраћамо се народу нашем: црквеним општинама, свештенству, учитељству и свој интелигенцији нашој; нашим поседницима, трговцима и занатлијама: приложите, и скупљајте прилоге „фонду св. Саве", де год доспете и кад год се прилика нађе. Сваки, и најмањи, прилог „фонду св. Саве", биће измирна и запаљено кандилце светитељској љубави и успомени св. Саве; биће милошта Српчади нашој, биће дар Српству, — а блаженство души вам и срцу српском. Тако отпочнимо нову годину, тако истрајмо у њојзи, па да се и сами зачудимо, шта ми Срби можемо за годину дана учинити — кад хоћемо да смо: људи, Срби, браћа и Немањин сој. Ако смо такви, тако ћемо и учинити. У то име, сретна ти, народе српски, нова година!

Чак? КОСКрШША

Један од најглавнијих ступова на коме Хришћанство почива јесте догмат о будућем васкрсу мртвих, с тога смо ради да о њему коју прозборимо. Ако прелистамо историју старог, дохришћанског времена, видећемо да се вери у васкрс мртвих — што ће рећи: да ће мртва тела устати из својих гробова и по ново се с душом својом сјединити, — једва, једва може наћи трага. Па и што би се нашло, све је то — разуме се — нејасно и непоуздано. Стари Грци, а по њима и Рпмљани вероваху да постоји неко аветињско царство (царство духова) камо су душе умрлих одла-зиле, одакле су само душе врлих јунака (ироја) и полубогова одлазиле у више светове. Па ипак се налази трага народном веровању: да судбина мртвих зависи од живота им на земљи,' јер је постсјао — по народном веровању — подземни суд, у коме се свима мртвима судило и по

коме су они, који су били зли, доспевали у Тартар на вечите муке, дочим је одабране љубимце богова очекивало бесконачно блаженство на јелисејским пољанама. Но то веровање не може се никако довести у склад са оним првобитним пристаништем, камо су сви после смрти морали доћи, јер просте бестелесне сени не могу осећати нити радости, нити пак мукакакових. Стари су философи покушавали да помоћу науке учврсте веру у бесмртност душе; но до каквих нејасних и слабих резултата дођоше на основу својих истраживања и спекулација, најбоље нам показује учење Сократа, Платона или Цицерона и других. У такозваним мистеријама наилазимо на символички приказану веру у васкрсење, но и ту једва, да се опажа нешто трага од истине, јер се све то губи у оним силним. уједно и смешним, и презрења достојним заблудама. Само код старих Персијанаца (Парза) наилазимо на систематски