Srpski sion

Стр. 70.

„СРПСКИ

Бр. 5.

Па и с тога само Ти си кадар Тихам одмор престављеном дати! Седалан. Збиља јесте све земаљско ништа, Живот нам је сањарија, сенка, Те бадава размећу се људп! По речима из Светога Писма, Кад нађемо тишине и мира, Тад се у гроб — у земљу — селимо, Са цареви где бинају скупа И убоги сиромаси, ништи. За то од нас пресељеног, Боже, Узми к Себи и смири му душу, Ти васцело човечанство љубиш! Лесма VI. По валима на мору нам жића, Горе-доле но њему пловећи, Дижући се и овде и онде, А од буре напасти и беде, У тихо Ти пристаниште хитим, Клицајући : уведи ме тамо, Избави ми дане од труљења, Неизмерно милостив си, Творче! Кондак. Са Светима упокоји, Христе, Кротку душу овога Ти слуге, Сместивши је, где никада нема Ни болести, ни уздаха, јада, Него где се бесконачно живн! Сшихире иосле еванђеља. Ириступите ка умрлом, браћо, Да последњи пољубац му дамо, Но будимо благодарни Богу! Он је — ето — оставио сродство, Отишао, журећи се отуд, Не брине се и не стара више За сујетне и ништаве ствари, Ни за људско многострасно тело. Где су твоЈИ рођаци и друзи? Сад се тужни растајемо туна! Госноду се номолимо зај'дно, У рај ову да удвори душу! Какав ли је то онроштај, какве Горке сузе у овоме часу?! Престаните и ходите амо, Целивајтс сви онога, који

Мало ире је међу нама био, Кога земљи предаћемо скоро, Где ће камен покривати њега. Ту ће, да се усели у таму И ногребе, сахрани са мртви, Од свију се сродника, другова, Пријатеља разлучити мора! За спокојство душе те пролијмо Искреношћу молитве нам Богу! Сад живота лукаво торжанство Обара се, уииштује, руши, Дух оставља одећу и кућу, Нрах, из ког смо узети, саздани, Почео је, да се мења, црни, А сасуд се разби у комаде, Без гласа је, укочен, без чуства, Не може се покретати с места! Молимо се Господу, да мира Престављеном подари на веки! Шта је земно човечанско жиће? Дим је оно и јутарња роса.. . Ну дођите, разгледајте свуда По гробови, спазићете јасно, Где телесна лепота почива! Где је младост, где ли вид и очи? Где је облик човечјега тела? Све нропаде, увену ка' листак! Скупите се, приђите овамо, Са сузама припаднимо Христу! Велик илач је, големо ридање, Безбројни су ваји са уздаси, Кад се душа растане од пути! Тад се понор и пропаст укаже, Ту видимо: привремени живот Е је сенка, што сталности нема, Да је санак варљивог трајања, А труди су земал.скога жића Тек за време сањарије саме. Чувајмо се, клонимо од греха И од сваког нрестуна на свету, Да се рајско наследи блаженство! Гледајући умрлога, — овде Пред нама је, у ковчегу лежи, ГГомислимо и на задњи данак! Овај иде као дим са земље, Ка' цветак је опао и свео, Сух је као покошена травка!