Srpski sion

бр. 6

„СРИ СКИ СИОН."

Спаситељ постио је 40 дана, и толико ноћи, ире него гато ће изаћи сатани на кушање. Па, све су то светли и узвишени нримери, који нас уче, да издржимо у иосту, да молитвама оснажимо душу нашу, како би лако поднети могли кугаање сатане. И зар да се плагаимо поста кад знамо, да је пост духовна храна, којом снажимо душу нашу ? Но. пост у кајању; јер иост без кајања не чисти душу од греха. Ено, и Фарисеј је иостио, али се није искрено кајао, и био је осуђен. „Обратите се к мени у посту и кајању", вели и сам Христос Спаситељ. Са постом је дакле скопчано и кајање, али кајање чисто и искрено; јер можемо се данас за грехе наше кајати и свештенику грехе исповедати, а сутра опет грешити. Кајање таково није кајање искрено, ни Богу ни дркви угодно. Први услов нашег искреног кајања јесте, да Христа и науку његову примимо и у срца наша усадимо, да милостињу чинимо, да увреде праштамо, да ближњег свога љубимо, и да се греха наших оставимо. Без ових дела не достиже нам молитва пред престол Бога свемогућег; без ових дела, без искреног кајања, бадава ћемо иевати песму: „Н оклаша отксрзи /ин дкери жизнодакче". А у чијем ерцу и иосле ка'ања, исповести и причегаћа, остаје злоба, завист и пакост, ко се и даље поводи иутем сатане, у тој дугаи не може бити стан Хриета Господа, ту је стан за сатану и слуге његове; у такој души нема хришћанске врлине, нема љубави! Истина је, да Бог све види и све знаде, да зна за грехе наше и за умишљаје наше; али је њему угодно, да ми сами исповедимо грехе наше и да се искрено кајемо. А љуто грегае они, који се стиде грех свој признати и свештенику га исповедити; јер зар није боље исповедити грехе своје пред оним лицем. коме црква даје власт од греха решавати, него дочекати онај страгани дан и час, кад : „ПрЈидггх смнх чмок^кческш и кси скати ангели сх нима (Мат. 25. 31.) и ов/\ичат= с/а кса т<жна <а нашд и гакнал д^кла" (Римљ. 2. 16.). Па, бага данае је много такових у свету, који не чују глас светога писма, који се радују нронасти ближњега свога, који увреде не праштају, који слабијега гоне, који не иду свегатенику на исповест, који не иримају св. причешће. Многи богатанЈ лебди над благом евојим и насићава те.чо своје разним уживањем, а забо-

равља на сиротињу, која је мрвице жељна са богате трпезе његове. Многи исмејавају сузу, која се појављује код прогоњених, код слабих и нејаких, у данима патње и невоље. 0, а кад би цео свет живео по науци Христовој, када би се правда једном мером мерила, земља би ова била рај земаљски, људи би били достојни носиоци имена Христовог, и лакнте би се онда спремали за живот вечни, бесконачни тамо горе у небееним просторијама, где је право опредељење нагае. Па и ако не могу сви људи једнаки бити, и ако се ве може створити на земљи опгати земаљски рај, а оно може бар сваки домаћин у својој кући створити домаћи рај. У чијем дому влада мир и слога, где млађи ноштују етаријега, где се пали свећа о свечарству, где се име Божје спомиње и слави, тамо је и благослов Божји, који унагаа у такав дом домаћи рај. И када би сваки веровао, да наше право опредељење није на земљи овој, да су све беде и невоље, које нас еналазе на земљи, кратка века, и да нас сваки дан води блпже правој нашој мети, нашој новој отаџбини; па када би сваком тај тренутак цред оцрма лебдио, живот би овај био живот хришћански, земља би ова била земља обећана. Ето, дакле, баш у нама самима лежи та моћ да створимо себи радосне дане, да олакшамо чекање на неизвесни час. Беровати у тај чае јесте врлина хригаћанска, и ко се по Христовој науци спремао за тај час, лакгае се на часу емј >тном растаје од земаљског блага и уживања, лакгае умире са веровањем, да нас и после смрти чека живот! 0 свему том упућује нас на размишљање, у очи великога поста, св. апостол са речима: „(г{ нкш^к кремА влагоирЈАтно, а нкж^к дјнк спасжјд." А у том времену и у тим данима размислимо и о овоме: ако увредимо у животу своме пријатеља и добротвора, па ако у срцу имамо искру једну хришћанске врлине, која се зове благодарност, а ми жалимо, ми се кајемо, што смо то учинили, јер помишљамо одмах и на то: како је ономе, који за лебац прима камен! Размислимо, дакле, и о томе: какву неблагодарност чинимо гресима својим ирема Оцу Небесноме, којем захвалити имамо на жиботу своме, на здрављу и на свему оном, чиме нас Сваким даном и на сваком кораку изобилно награђује. Сетимо се, и у овим данима, свега тога, и послушајмо мајку своју св. цркву православну, те