Srpski sion

С тр . 4 82. ; „СРПСКИ СИОН. а ' И р. 29.

штамнарије". Такову замашну културну нојаву у овостраном нагпем народном животу требало би да проучпмо, да ју разумемо; па кад смо ју проучилп, и кад смо ју разумели, тада ћемо ју зацело будним оком, а искреним срцем и родољубним осећајима пратити и ирема њој дисати онако, како су то чинили прадедови наши баш у приликама, када су жудили за оваковим културним појавама — за својом, српском штампаријом. Ми споменусмо реч „прадедови"; споменусмо њихове живе жеље за српском штампаријом; ми те речи написасмо, ал кад већ нанисасмо, не би ли од користи бшго, да их и разумемо. Не би ли разумевањем и упознавањем њихових жеља, њихова на том иољу рада, боље разумели „ Српску манасширску шшампарију" у седишту сржкога Патријарха. задатак и значај њезин у кулшурном живошу овостраног народа сржког. * * * ЈГетимичан ноглед само у прошлост сриских штаммарија и свега -онога што се у ту сврху радило — довољно је да покаже и докаже значај тако лепе појаве, тако значајнога и замашнога корака, којим коракнуше они, који „Срнску манастирску штампарију" створише и у резиденцију српскога Патријарха донесоше. Отворимо ли књигу старих српских штампарија, наћи ћемо у њој чисте и јасне појмове, које су ирадедови напш стекли о значају њихову. Ни по века није требало да нрође, од како је познати Јуван Гутенберг пронашао штампу покретннм словима, а војвода црногорски Ђура^ ЦрнојевиЛ мисли на свој несретни народ. мисли на користи, које би донела вештина штампе иотиштеном и просветно запуштеном народу српском. Ко се мачем у руци из дана у дан мора борити, да сачува само живу главу на рамени, томе није мбгло бити до пера у руци, да мирно и безбрижно пише књиге за нркву н народ. Али и оваке зле прилике нису смеле дуго потрајати, јер је писаца све мање, а књига, у првом реду за цркву, све ређе бивало. Мудри вођ црногорски Ђурађ Црнојевик бавећи се у Млецима и видећи корист штампарије, зажели у српској души својој, да оваки дар дарује и свом у неколко слободном крају народа сриског — тадањој Зетн, јер је „вцдео ла су цркве иразне и да у њима нема књнга због турског иустошења и 'рушења и . Такови дар дароваће место другог -чега цешињскоме манастиру, а послаће калуђера Жакарија у Мтетке, да у њима изучн слова правити. Зготовљену штампарнју сместио је у цегнњскои манаегиру, Жеља г !.»урћева брзо се у делу показала, јер та цетињска шгамиарија даде нам црквене књиге: осмогласник (прва четири гласа), псалтир и молитвеник. Не даде се Ђурћу да дуго гледа очима својима корисну радњу цетињске штампарије, јер зла времена наидоше и штампарија је морала престати. Престала је, ал није нестала, јер с њом није крај таково.ј радњи у српском народу. Нашло се и достојних наследника Ђурђевих и Макаријевих; нашло се српских родољуба и вредних калуђера, који ио иримеру Ђурђеву о свом трошку штампарије набављаху, а но примеру Макарпјеву слова лише и рукоделисаше. Томе су нам сведоком имена српских родољуба: Божндара Вуковића из Нодгорице и његова сина Впћентија са њиховом великом српском штампаријом у Млецима, која је на двадесет година после нрве српеке штампарнје наетавила тај иосао; том су нам сведоком имена српских родољуба; -Такова пз Камене Ријеке Јеронима Загуровпћа властелина которског, Божидара Горамдаљина и других; том су нам сведоком имена штампаријских уредника и понрављача: јеромонаха Пахомија, г Борђа Љубавића из Горажда, брата му јеромонаха Теодора, ђакона Радоја, попа Теодосија. параеклесијарха г Бенадија, јерођакона Мојсија, јеромонаха Мардарија и Тодора, ђакона Дамјана и многих других старих наших свештених лица, која се у „зло доба" нађоше браћи на номоћи, да оваковим својим радом помогну нотиштеном роду свом. Овп трудбеници поред труда и зноја свога који утрошише око рукоделисања слова за штампу, моле нас потомке у књигама својима, да пх иснравимо, ако су штогод погрешили, моле да их не кунемо, јер веле, да то нису радили и инсали анђели, него смртни људи пунп греха. Не верујемо да би данас „мајка родила јунака", који би и најмање замерио блаженим сенкама тих српских трудбеника, а још мање да би се чуо гласак, који би им довикнуо : „свештеници у цркву, а шгампари у пггамнарију Не верујемо тим више, што је ево историја