Srpski sion

„ОРПСКИСИОН."

С тр . 48В.

старе српске шташгарије показала и доказала, да су се у првом реду баш такови људи нашли, који су поменутим својим радом Српство задужили. Задужили су, велимо, јер се њиховим трудом и знојем у крвавим данима држале штампарије не само у слободној Зети и Италији, него и у другим сриским местима: Милешеви, Мркшиној цркви, Рујну, Београду и другим расадницима српских штампаних књига, да се по њима поје летурђија и одржи вера ирадедовска, коју нам у аманет оставише оци и праоци наши. Ево један листак из књиге старих српских штампарија! * * Отворимо сада књигу достојних потомака ових првих трудбеника, а заслужних наших предака, којп бнше задахнути духом 'Бурђевим, Вожидаревим и њихових сатрудбеника. Мегш11 ј88© јиуаШ! Добро ће бити да се сетимо труда и старања наших старих, који не нрестајаху тражити ерпске штампарије, јер су знали корист њихову и значај њихов за културни напредак свога народа, који је вековима у ропству и потиштености далеко заостао за просвећенијим јевропским народима. У сеоби својој понели су Срби у нове своје крајеве и црквених књига својих, писаних и штампаних. које се задржале од старих сриских штампарија. Понели су колко су год могли и имали, ал зато опет нису те књиге вечито могле послужити за црквену потребу. Зуб времена и велика употреба проређивала их је тако, да је бро.ј њихов све мањи бивао. Књиге су нестајале а штампарије преко стотину година не имадосмо. Црквене ноглавице наше, родољуби српски, забринуше се и не гледаху мирно у будућност, јер никако да у свом народу дођу до штампарије. Шта им је у тој невољи преостало, него да на страни штампају књиге за црквену потребу. Отуда и пмамо црквених штампаних књига у Римнику, Бечу, Будиму, Млецима. Лајпцигу, а —• све у прошлом веку. Овим штамиаријама нисмо само теже долазили до својих књига, него смо њима из^убили свој српско-словенски језик — онај језик, који се у нашим црквеним књигама одржао од св. Саве, па све до прошлога века, у ком се нашао још по гдекоји само сриско-словенскн писац. Оваковим стањем нису се наши стари могли задовољити, него су гледали да дођу до својих српских штампарија. Од доласка свога у ове крајеве, а од првог свога народнога сабора (1700. г.) па кроз читав та,ј век сваки је готово сабор тражио да се оснује срнска штампарија. То су чинили Срби на саборима својим у Крушедолу, Карловцима, Београду и Темишвару. Митрополит Мојсије ПетровнЛ тужи се 1730. г. царском дворском ратном савету у Бечу, како је тешко са стране набављати књиге за црквену и школску нотребу, и како већ од дужег времена ни једна једина књига из Москве није приспела, са чега је, нише Митрополит, у српском народу толика недосташица црквених и школских књига нарасла, да се не само младеж у школи поучавати не може, него да и религиозно-морално образовање веома тиме опадати мора. Овакове невоље повлаче за собом штетне носледице и за цркву и за државу, а он као Митрополит и духовни пастир свога народа мора свагда будан бити, да се таково зло не увлачи у народ српски. „ У ту сврху и иосле дугог размишљања. пише Митрополит, нашао сам за најзгодније, да овде у Београду о свом трогику иодигнем своју шшамтарију, у којој %е се штаммати за срискн народ н иа његову језику црквене и гиколске књиге а . На ту молбеницу одговорио је ратни савет, да се молиоцу не може молба уважити из разлога, што би такова штампарија у Београду сувишна била, кад већ има једна штампарија у Трнави (код Пожуна), која ће за српски народ и његове црквене и школске потребе књиге штампати. Овакови одговор веома је забринуо Митрополита тим пре, што је знао, да су у том ратном савету биле јаке језуите, и да је трнавска штампарија управо језуитска штампарија била, у којој су ради унијаћења Срба штампане књиге босанском ћирилицом. Протектор те штампарије беше тадањи примас угарски Леополд Колонић. Примера ради износимо прву страну таковој књизи, на којој је оваки натписбио: „Кратка азбуквица и кратак керстјански католичански наук п. о. Петра Каниџија друштва имена Исусова, сложен у словински језик. Притискан по милости припоштованога и привисокога господина Кардинала Колонића острогонског арцибискупа ..."