Srpski sion

Б р . 48

„СРПСКИ СИОЊ«

С тр . 791.

дина реч може да подигне онога, који је умореи бригама. И њезина моћ није ништа мање од силе новца. Онај, који је човекољубив и милостива срца, ако има новаца, даће својевољно невољнима; ако види човека у беди, нлакаће и проливаће сузе за њим; ако сретне угњетена, заузимаће се зањ; ако нађе бедиа пружиће му руку помоћи. М због тога што он има толико прикупљепа блага — човекољубиву и пуну милосрђа душу, дознаће он од ње за све оно, што је иотребно ближњима његовим и задобиће све оне награде, које је нринремио за нас Госнод." Милостињу смо дужни чипити свима без разлике, не раснитујући шта су оии, који иросе. „Кад ма кога видимо у несрећи, говори св. Јован Златоусти, пружимо му одмах руку помоћи. Но шта, ниташ ти, ако је ои норочан и нечесгит? Послушај само шта говори сам Христос: не судште, да не осуЏни бјЈ/џте. (Мат. 7. 1.) Ти чини милостиње ради Бога. Но шта ја говорим? Па кад би и самог језичника видели у невољи, и њему треба указати добра, и у ошпте свакоме човеку, који се налази у иесретним ириликама. А колико треба тек опда верному?! Тек је она права и истииита милостиња, која се указује грешниницима и оиима, који су са свим пали. Милосрђе се у том и састоји, да будемо милостиви не само према онима, који су нраведпи, него и према онима који су згрешили. Кад видиш да неко страда, не мој расиитивати о њему ништа; јер он има већ права у томе, што страдава. Он је божји, ма он био и сам језичник. ма он био и сам Јудеј. Он је додуше неверник али је њему иотребна номоћ. Милостиња се баш ради тога и назива милостињом, што треба да се указује и недостојнима. Когод је у нстини милостив, тај је милостив и према неправеднику и грешнику, јер је њима врло потребна милост. Таким пачином ћемо нодражавати Богу, ако узбудемо чинили милосгиње и онима, који су зли. Јадник има само једну једину заштиту — немаштину и нужду. Ништа више немој истраживати о њему. Па и ако би био ои сам порочан и грешан, а нема насушна хлеба, не осврћи се на његов

порок и грех, већ му утоли глад. Тако је заповедао и сам Христос: да будете синови оца свога, који је на небешма, говори ои, јер он заиоведа своме сунцу, гае обае-Јава и зле и добре, и даје дажд и праведнима и неираведнима (Мат. 5. 45.) Онај, који је милостива и нлемепита срца тај је као опо тихо иристаниште, за све иавољнике и иаћенике. А пристаншите нрима све без разлике, који претрпе бродолом. и спасава их од оиасности били они зли или добри, били опи верии или иеверпи. Тако исто и ти, кад видипг човека на земљи, кога је оборила невоља, иемој размишљавати и изтраживати, већ гледај номажи невољнику. Ми нисмо ностављени за судије, те да пресуђујмо о животу других, јер да смо постављени, те не би никоме чинили милостиње. Кад год се молиш Богу, зар пе збориш свагда у молитви: Госиоде не помепи грехе моје. (Пс. 24. 7.) ? Тако исто мисли и о бедном, па ма он био и највећи грешник, те немој спомињати грехе његове. Сада је време чињења добра, а не строга суда, — милости, а не осуђивања. Зар ти само за оно, што невољни иримају од тебе, Бог даје награде? Не — него за твоје распложење душевно, за твоје милосрђе, за твоје велико човекољубље, за твоју доброту. Ако свега тога будеш имао, добићеш и ти сва блага. Кад дакле знамо све то, онда ћемо бити усрднпји у чинењу милостиње, и нећемо говорити, да је овај порочан а онај недостојан доброчинства, овај иизак а онај опет презрен итд. Ми ие треба да гледамо на положај онога, који је у невољи, већ само на невољу. Јер кад би он и био недостојан, норочан и низак и нрезрен, Христос ти то унисује у награду исто тако, као кад би он сам добио милостиње посредством њега. Да ми одиста не треба да гледамо на ноложај оних, ко.јима чинимо доброчинства, то послушајмо само, шта нам говори Господ: јер огладнех и дасше ми јести ; а за тим кад га ученици запиташе: кад ше видесмо гладна и наранисмо те, одговорио им је он: кад ■учинисте једноме од ове моје најмање браЛе, мени учинисте (Мат. 25. 35 — 40). Према томе оида, ништа нам неостаје за изговарање, ако не чинимо милостиње.