Srpski sion

Б р . 13.

„СРПСКИ сион."

Стр. 219.

пак теоретичким разлагањем автономнога питања на књижевном иољу, до пре још сувише нејасни и помућени иојмови данас су се доста разбистрили и консолидовали. Наиме пак од како је Њ. Светост данашњи срнски патријарх сео на митроиолитеку столпцу нема никаквих значајних тешкоћа, да би се демаркадиона граница духовног и световног елемента у организму наше автономије правилно означити и установити могла. Супротноети иак међу световним елементима такође су се бар у толико сталожиле, што се не сматра више, да је родољубље искључиво само на једној, а мрачњаштво и издаја на другој страни. Има сигурних симнтома, да би ми наше унутрашље размирице споразумно међусобним иопуштањем размрсити могли, — али су се данас исиречили други узроци, који лежс сасвим изван наше моЛи, те, силно сметају, гито се наша народно-црквена автономија не може да догради и наш црквено-авномни живот неможе својим нормалним и законитим ттутем да тече. Тај други узрок лежи у заплетима правног одношаја наше црквене автономије према држави. Што се овога другог узрока наше автономне болести тиче, тај нотиче исправно од саме државе и у томе ногледу сви су Срби једнога мишљења; наиме у погледу правног одношаја наше црквене автономије према, држави нема никакве разлике између радикалних, либералних и конзервативних српских родољуба; у томе смо нитању свп сложни и једнога осведочења, Ваша Преузвишености, г. министарски председниче! као што нам је свима познато, IX. чл. закона од год. 1868. гарантује нама Србима источно-православне вероисновести, да под највишим државним надзором евоје црквене, школске и овамо спадајуће Фундационе ствари на свом властитом народно-црквеном сабору расправљати и у том ногледу нужне установе самостално доносити можемо; даје нам даље право, да по тим, од сабора донесеним и од Њ. Величанства потврђеним правилима можемо својим црквеним, школским и Фундационим пословима сретством својих соиствених органа самостално уирављати.* Тако би требало ио своме правоме појму и ио чистој и јасној одредби закона да буде наша автономија; али на жалост у ствари није тако, ми у самој ствари немамо автономије, држав. влает одузела је нама најглавније атрибуте, без којих автономног живота нема и неможе бити.

Ваша Преузвишености! Ја ћу бити тако слободан, да истакнем само три најстожерпије тачке из нашег автономног сустава, које ће ноказати, да је истина што рекох, т. ј. да ми у ствари немамо автономије, да је она еасвим илузорном ностала. Ирва се аномалија састоји у тој околности, што држава у место државног надзора, који је негатнвне природе, врши трећу п доследњу инстанцију у свима нашим црквеним, школским п Фундационим нословима мериторно и децидивно. Држава се у онште имнеративио ингсрира у све наше унутрашње автономне иослове, шта ви.ше и у послове самога синода. Поред таког поступања пе може бити говора о автономији, како но своме нојму и по закону треба да буде. Други се гравамен нашега народа састоји у томе, што му се не прпзнаје право слободног избора црквеног поглавара т. ј. митронолита сриског. Ово је право гараитовано у нашим народним нривилегијама и вршио га је наш народ под апсолутним околностима течајем двеста година слободно и незакраћено. Нод уставном пак владавином, где нам је црквена автономија још и државним законом гарантована, секвестровано је право српскоме народу на слободан избор своје црквене иоглавице. Имадосмо већ једно наименовање, може га лако и у будуће бити, ако се држава и даље буде одупирала прнзнању права народа нашег на слободан избор своје црквене поглавице. Наш је народно-црквени сабор већ више пута, и то год. 1874. 1879 и 1886. подносио највишему месту статут о избору митрополита српског; никада немогосмо добити потврду тога статута, а то је јасан знак да нам се то вековно право за које се наш народ заносно одушевљава, од стране државе непризнаје, ограничава, односно оспорава. На нашем последњем народно-црквеном еабору од год. 1891. изрекла је једна угледна народна т. ј. либерална странка принцин, да се она неће да унушта у избор митрополита, док се изборни статут пе потврди, и заиста није се у избор упустила. Првом приликом нека та странка дође до већине на нашем народно-црквеном сабору, мора ће бити досљедна своме изреченоме принцппу, те ће донети закључак, да се наш народноцрквени сабор не може. упуштати у избор митрополита, док се изборни статут не одобри. Шта ће отуда сљедовати? Опет наименовање митрополита! Ми држимо да нам се иод уставном