Srpski sion

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 22.

успела, да иусти у катодичкој богословској науци тако д}'боке жиле, да наиисте и до данашњега дана не могу ирекинутн с том системом коначно и одлучно. У данашње време снорпти о доставерности иревара ностало је немогуће. Алп оиет вато римскн богословп, иодуиирућп теорије ианизма, излазе у обрану самих превара, учињених у интересу наиства, и смело нзјављују, да у њиховој основп леже пдеје саме ио себн иравилне и истините, и да су апологети прерогатива римске катедре нрпбегавали измишљотинама само као средству популарпзације и пресађивања папског нрпнцииа у свест народне масе, која тим лакше и дубље иосгпже истинптост каквог му драго начела, чпм .је оно слободније од апстрактних формула и чим је рељефније и простије изражено у кбнкретнимоблицима. Сви ти измпшљенн акти сабора, којпх ннје било, свп ти нзмишљени псторпјскп факти, сви иодметнути документп, као што су даровне грамате Константинове, папскн декреталп и т. д., чпне збиља лаж; али је та лаж благочастива (р1а Јгаив), којој су прибегавалп с добром сврхом, ради васпнтања верних у осећајима поштовања и покорносгп вишем црквеном авторитету, — дакле лаж невина, и која се може дозволити, која, потврђујући собом неоспорно иравило, да сврха оправдава средсгва, п сама налази своје оиравдање у истом иравилу. А ири том у свима преварама измпшљотина се тиче само факта, само снољашње л.уске, у коју је умотана идеја: алн сама та идеја није идеја нронађена, није' измишљена, него је у целинп позајмљена тнм нреварама из нозитивног цркзеног веровања. На тај начин то, пгго су те преваре откривене, не подрива још папске теорије. Наиротнв и откривене преваре могу бити разглецане, као важан аргуменат у корисг иапстза, јер из њих у сваком случају н нопзбежно пзлази, да су напске идеје, ради којих оне служе као љуска, несумњиво постојале п да их се црква држала у епоси њихова иостанка. Ако н. ир. у У. в. неколики писци помоћу неколпко превара и измишљотина доказу.ју. да иапа суди свима, а да сам не иде ни иод какав суд на земљи, ни под црквенп ни под светски, јасно је, да је мисао о иримату и ансолутној независности иаиске власти већ тада ностојала и улазила у састав црквеног веровања. Неоснованост тога мишљења лако се изобличава већ аиријорним иутем; истина никада не треба по-

моћи у лажи; какове заједнице може бити међу њима? Ултрамонтанеко гледиште на нанистичке легенде опровргава се затпм и читавом масом црквено-псторијскпх факата, који говоре сасвим противно ономе, што тврде романисте Па инак римски богословп оста -Ју нри сво.јим доктрпнама и то доказује, да у католичкој богословској науци, спуганој паппзмом, над несумњивим'фактима п над правом историјом господарп гледиште у напред счворено. То госнодство нреципираних пдеја панизма огледа се такође и у томе, како рпмскн богослови поступа.ју с несумњнвим исторнјским материјалом, п у н.пховом одношају према изворпма н сиоменицпма црквеног учења. Лажна идеја нанизма, развпјена с почетка у системн иревара, и после гога, кад су изиишл.отине откривене, вршпла је на заштитннке римскпх доктрпна тако несавладл.пв п тежак угецај, као крнтеријум н норма у разумевању св. Ппсма и дела св. отаца, да садашњп рпмскп богословп п у оригиналним изворима црквеног учења, као п у актима староцрквеног законодавства н у бесиорним фактима црквене историје мудријашењем налазе оно, чега овде нису налазпли чак нн стари ревнитељи папизма и ради чи.је потврде су морали нрибегавати измишљотинама и иреварама. Оне нретпоставке и начнни, којих се сада држе богослови римски у евојим анологијама папства нису тако грубе и просте, као оне, што су их ирактиковали саставл.ачи пређашњих измишљотнна и иревара, алн оиет исто тако иотпуно хармонишу с тенденцп,јозношћу ултрамонтанства. Г У латииских богослова, вели протојереј А. Лебеђев, карактеришући католичку богословску науку са стране њенога правца н са стране оних средстава, којима се ианисте служе, да би иостигли своју сврху, -— развила се такова ваиредиа хармонија мисли и осећаја, да онп у свему виде своју идеју. па чак и онде, где је нема. Читајући текстове црквених нпсаца, онн међу редовима читају своје рођене мпсли, и поирављају авторе, прнморавајући пх да говоре у њиховом смислу. Од таке хармоније мислп и осећаја настадоше п настају, као неизбежне носледице, разна уленшавања у тумачењу црквенпх отаца, нреувеличавања, удешавања, умеци, допуне, подразумевања и разне друге заврзламе у корпст лажне идеје". 1 Софистика се такође 1 Протојереј А. Лебеђев. О цогдаварству папином, стр. 210. Иетроград.