Srpski sion

Стр. 365.

увукла у област католичког богословија и показује се ту тиме, што, „мес/го да се брине о раздвајању представа п тачности иојмова оних предмета, који су у нптању, Латини се наиротиб старају да сиутају, смошају, нобркају иојмове разиоврсне и једно другом далеке, тумачећи нх у смислу, који иде у корист идеји о иоглаварству папином Такови су побрканп и нотпуно пзједначенп иојмокн: првенство, старе шпнство и иоглаварство, такови појмови, од којих сваки имаде евој сиецијалнп садржај". 1 У софистику се мора убројати п то, што се рнмски богословн, оетављајући на страну у својима тумачењима или и сасвим игноришући оне основе и законе црквеног живота, који имају каракгер сталности и постојанства, у својој ревности у обрани'напнзма, при испитивању и разматрању црквено-историјскпх догађаја, „хватају за случајне биљеге, за •поједине црте, за иоједине појаве из живота п њпма дају карактер чврстине п неизменљивости", 2 да бп доказали, као да је супрематија папства свагда уживала оиће прпзнање у црви. У карактерне црте католичке богословске науке иде и наклоност паписта да злоупотребљују метафизику ас! аћвигсЦпп и да ударају на своје противннке рђавим закључцпма, које је само могуће учинити из теза, које хоће да оборе, ма да. те закључке не допуштају опоненти римских богослова и ма да пх иије могуће друкче добити, него с пасил.ем и ирема логици и здравоме смислу. Иротојереј А. Лебеђев наводи занимл.ив пример злоупотреба те врсте. Источна се црква састоји из неколико незавпсних народних цркава Отуда паппсте пзводе, да „псточни хришћани не верују у једну свету, саборну, аиостолску цркву, него у многе посебне цркве". 8 Слични закључци могу доказати само апсурдиост логике иапнста. Ипак романисте у самообмани уображавају, да бљугавошћу својих рођених замисли могу поколебати православно веровање, које нема нити ће икад пмати ичег заједничког, икакове везе и икакових односа са нсмевањем романисга са здравим смислом и логиком. Најпосле морамо указати још и на ту особину научно-богословске литературе католицизма, што у аргументацпји романиста „нема научне мирноће, објективности,

1 Нротојереј а. Лебеђев. 0 иоглаваретву иаинном, стр 211. Петроград, 1887.

2 11)1(1. стр. 213.

3 11)1(1. етр. 215,

него се нанротив оиажа иревласт осећаја п уображења. Стога се тамо, где се осећа слабост доказа, латинскн богослови старају, да делују на читаоцо живописношћу сликања, важношћу речи, које ие донуштају ни сенке сумње, или свечаним тоном, који сведочи о узвпшености доказпване истине, или пак тоном проничним и саркастичким, кад имају иосла с каквим снажннм противником Речју нрибегавају сваком вештачком оруђу, Да дОкаЖу своје лично ЈМШљвње". 1 Такови су резултати утецаја наппзма на богословску науку католицизма. Служба папству заражава је лажју, која п врши сво.ј утецај на њу свестрано и потнуно, избијајући у системи као дијалоктизам н формализам, у правну тенденцијозношћу и иреципираношћу, у аргументацпји извепггаченошћу и збрком иојмова. Та служба неизбежно води ропству п заточници паиизма, војујући иротив црквене слободе и штитећи прерогативе римске катедре, раде на своме ро1>еном ронству. Иа ипак онп раде веома усрдно, јер је напа њихов војсковођа, а они су његова армија, докле су њихови интереси узајамно испренлетани ; раде чак с убеђењем, јер лаж, која се често практнкује, из иочетка постаје навика, а носле уверење. Друкчија, него ропска, и не може бнти католичка богословска наука, и онп богослови, који су, збацивши са себејарам папског деспотпзма, хтели ипак остатп у крилу католицизма, веома брзо и сасвим неочекивано за сч-бе удалише се од Рима тако далеко, да о повратку нпје бнло ни мислиттг. Таки су примери у садашње време иостали аномалијом. Пада у очи, да се према томе, какове уснехе ствара цивилпзација и колико с г на све стране мисао ослобађа од окова нређашњег времена, у католицизму дух слободе све више и више гаси. Ма како да је био мрачан средњи век, ииак су се тадањи римски богослови, кад се испореде са каснијим ревннтељима иапства, осећали слободнијима и мање су били стегнути нониженошћу и бесиравношћу. Уз то нх је и светска власт у тој епоси подупирала против папског угњетавања. А сад се п у области политичких одношаја оиажа промена, јер и свегска власт осећа силу папства п чува се од судара с њим. „У средњем веку, вели професор ВеузсШа^, у самој католичкој цркви никад није недостајало такових људи, 1 Протојереј а. Лебеђев. 0 поглаваретву папином, стр. 215. Петроград, 1887.