Srpski sion

С тр . 648.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 39.

2.) II'есшорцјева је лишургија друга знатна литургија месопотамских хришћана, која се ириписује зачетнику јереси, која се по љегову имену зове — Несторију иатриарху цариградском и за коју неки држе, да је могла ностати у половини V. века (око 431. до 440. године) а други још и пре, јер је састављена из месопотамске апостолске но обрасцу цариградске литургије пре него што је Несторије анатемован (на Јефеском сабору 431 године), пошто би немогуће било, да се горди Несторије после анатемовања освртао на васељенску цркву," а ова са своје стране није познавала нити употребљавала литургије са јеретичким именом несторијевим. 42 IV. Литургије западне. Много и разних литургија има на заиаду. Учењаци их деле у две главне груие: грчкога типа на којима се види, да су састављене но обрасцима источних литургија, и западног типа, које су постале од тако зване римокатоличке литургије, те су с овом више мање и сродне. Прве су старије, и до УП1 века су биле на самом западу много јаче распрострањепе него римска у оном облику, који је ова потоња добила у римској цркви у.касније доба. Литургије које су владале на заиаду првих векова под именом народних јесу: африканска или картаганска, галиканска, шпанска, и Миланска. К овима би се могла додати најстарија римска, да се сачувало споменика исте, који су по свој прилици нестали делом због навале варвареких народа у Италији а делом истиснути каснијом римокатоличком. (Свршиће се.) 42 Ш(1. стр. 39 и след.

Назаренство напредује! Белешка у прошлом броју цењенога „Сиона" о назаренсгву у Баваништу свакако да је јако изненадила мпоге читаоце, нарочито оне, који пемају ирилике, да ширење тих Фанатика из ближе посматрају. Но стоји Факт, да пронагаида назаренска ради неуморно; сваким се даном може човек уверити, да иазаренштина, нарочито међу нама Србима, рагшдно напредује. Нема ваљада села ни засеока у Срему, Бачкој и Банату, куда не долазе назарен-

ски мисионари, да врбују себи ириоталица; нема туда ни вароши више, где они пе зидају себи „скунштине", у којима се ноје из „ХарФе Сиона". Ствар је одисга озбиљна, и у толико опаснпја, што ни највећи оптимиста у нас не може тврдити, да је ипвагија назарен ска бар сада тстала звоном, које би тзивало, да се мокушају иоложиши шшо јачв усшаве шој иоилави, ше с-иречи ширење шога иожара. Има н. пр још увек свештеника, који ни о самом пореклу и суштини свога душманипа ни појма немају; има их много, који, са свим неспремни, долазе с назаренским смутљивцима у сукоб, на се онда повлаче са попришта, потучени, поражени. Јер су назареш-ки аностоли извежбани мисионари, знају на изуст многа места из Св. Писма, која ће — тумачећи их по своме — унотребити у своју корист; а наши су ..Христови војаци" врло често посве иевичии, да нанадаје сузбију, исправљајући њихове настране назоре, и, што је још јачи прсобран, наводећи опа места из Св. Писма, која назаренска измотавања, што-но реч, у главу туку. Но са овим још не мислим ставити тезу, као да је само у томе недостатку узрок, што се назаренштина у нас тако уснешно и тако нагло шири. Шта више, има парохија, у којима је наш свештеиик у сваком погледу дорастао, да стоји као светило пред својим вернима, па ипак и његову паству покушава да разори немили и опаки црв, да га тек са највећим напорима може да сузбија. Јер су многи узроци, са којих се у нас назаренсшво у оиЛе. и иојавило, и многи су разлози, са којих се оно у нас шако лако шири. Али набројити и разложити и једно и друго, тражи много труда, и заиремило би читаву једну монограФију у овом питању. Ти би се узроци и услови морали нотражити не само у нојединим и укупним нашим парохијама, пего и ваи ових. А тешкоћа решавања овог нитања у толико је већа, нгго не само да немамо писмених нодатака и материјала, којим би се дала пацртати слика нашега црквенога живота у оно доба, када се је та секта у нас нојавила; него је уједно — такође са не-