Srpski sion

С тр . 696.

„СРПСКИ СИОНг

Б р . 42.

ће се у литији из обновљене дркве у црквицу св. пророка Илије ио свете моћи, које ће се положиги у освећееу трапезу у обновљеЦој цркви. Свак је знао да је такав ред, па ако и није могао добити мјеста у цркви задовољио се и тим, што ће видјети свечаеи ход к светом Илији и повратак отуд, не само видјети, него се и нридружити онима. који ће из цркве изићи. А кад се међу народом рашчуло још и то, да Његова Светост неће моћи нри самом освећењу чинодјејствовати, јер се не смије поуздати, да би у стању у ком је тада био могао издржати иуна четири сахата на ногама стојећи, онда су сви којима је жао било егго у цркву не могу, тјешили се тијем, што ће патријарха својег моћи бар добро видјети, када обучен у црквене одежде из двора епископског у цркву пође, да свету лигургију служи. Отишло је већ четрнаест свештеника са два ђакона, да. се обуку у сјајне одежде, на да дођу по епископе, који ће се у двору обући и чим у цркву дођу освећење започети. У то поче ситна киша нромицати, а срца свију зазебоше, да ће зло вријеме нокварити лијепо смишљени распоред и номрсити уживање, ком се свак радовао. Епискогш, Мирон и Михаило, спремни да у цркву иођу приступише Његовој Свешости и поклонише се, а патријах их испраћа на свето дјело њежеом ријечи, из које се види колико жали, што и он пе може одмах с њима ноћи, али се и радује, да ће моћи прву свету литургију у обновљеном и освећеном храму свршити У име Божје, рече Његова Светосш епискону Мирону, осветите храм Ни са братом својим Михаилом. Ваша је понајвише заслуга што је храм обновљен, нека остане и спомен, да сте га Ви осветили. А кад се са литмјом вратите, ако киша литију не осујети, и у цркву уђете, тада ћу и ја доћи. Добар је наш Бог, рече с пуно поуздања у Бога енископ Мирон, размакнуће се облаци и све ће се лијеио на славу Богу свршити. Зазвонише звона, запуцаше прангије, кроз густе редове многобројног народа уђоше епискоии у цркву и врата се цркве-

на затворише, а силни онај народ саби се око цркве, да бар ухом прати оно што оком не може да види, јер ие може у цркву више нико да стане. Кад је свршено но реду црквеном што се свршити има-ло, отворише се врата црквена и крену из нркве свечана литија, коју обасјаше весели зраци сунца Божјег. Дјеца из онће пучке школе под својим барјаком стајала су дотле у реду на пијаци, исто и дружииа ватрогаспа. Није им требало ни њеколико корачаја учиеити, па су већ били код цркве св. Илије. Народ што у цркву није могао стати размаче се испред цркве и учипи се као да ће да пође у редове, али невичаи да се брзо уврста, застаде на мјесту и мимо њега иролажаху дјеца са чирјацима и рипидама и оних до четрдесет свештеиика, који иијесу били у одеждама, па свештенство у одежде обучено, а за њим еаискоџи нод красним новим „небом", које је цркви иоклонио честити трговац и иредеједник црквене оештиее, г. ЈагпиИ. Иза епископа стунала је (јајиа пратња од високих достојаественика и чиновпика, међу којима се на челу видио преузвишеии госп одјелни предстојник Данило СтапковиЛ, а за њим пресвјетла господа велики жунани: Др. Теодор гроф ПејачевиК, Пешар илем. Јуркови~К, и Свешозар илем. КуитвиЛ, поджупани: Тоша ГеоргијевиИ, Левин илем. Чаврак и Цувај , властелин Тикери, котарски предстојници Свешозар ГрубиЛ и Драган витез Трнски, котарски судац Пешар Жуж,и& и др , предсједник црквене ошетиее загребачке др. МедаковиЕ, новоградишке др. ИиколајевиК, бродске 0. ПоиошИ и других, са иза сланицима оиштинским, за њима свијет, како је из цркве излазио. У црквици св. пророка Илије већ су се разлијегали гласи молитава, а из Катедрале је свијет још излазио, да оставн у њој појце,. који ће литију срести и пред Царем Славе врата црквена отворити. Лпјеп је призор пружала та свечана литија, премда иста, ваљда с тога што се није могла потпуио развити, није била у пуној мјери опо што је требала бити. Али кад човјек зна, како су наше литије и у нашем срнском Сиоиу чесго пута права