Srpski sion

Отр. 90.

збиљи, ни у гњеву, ии у тузи, не изговорите речи, којима би вређали Бога и ближњега свога. Нарочито вас молим, пазите на омладину вашу, на деду, на слуге ваше, и недајте им да псују. јер нсовка се учи једно од другога, то је зараза која заражује и мало и велико. Опомињите, карајте, па и казните их за времеиа, да се у срце њихово не би залегла ова зла и стидна навика. Клоните се људи гадног и пакосног језика, који је многу срећу и мир нарушио Ударише једном године неродице, болесг нека спопала људе и животиње у Цариграду. Сбунило се и скаменило се и велико и мало, те дај питај и распитуј, јао и запомагај. Шта ће људи, већ хајд епискону своме, старешини духовној, св, Јовану Златоустоме. „Свети владико ! Молим те и иреклињемо, реци нам по души и по срцу, каква ли је ово казна Божја сишла на нас; говори оче свети, шта и како да чинимо, да мине ова ужасна певоља град наш и куће наше '! Светитељ, који је добро иознавао стадо своје и живот стада свога, погледа их, те ће им рећи: „Молим вас, престаните нсовати и грдити, иа ће без сумње бити одмах боље!". И послуша га с-тадо, отресоше се људи гадне навике нсовања, зло нопусти, невоље се умалише. Није ли, нобожна браћо, многим нашим невољама, болестима, неродици, неудачама, кривица та, што тако ружпо, тако гадно, тако срамно псујемо, да бих и ја грешан с овог светог места по пут златпих уста Јовапових довикнуо псовачима: Молим вас, престаните псовати — иа ће Бог дати, да и нама буде боља живота и среће. Друга, тако исто зла навика и тежак грех — то је клетва. Врло често, у најмањој ствари, богмимо се и кунемо именом Божјим; а богмити се, то је ружан обичај који је отео маха у нас, а то нити је Богу право, нити је драго. Име Божје узалуд употребљавати, грех је. Сиаситељ нам вели: „Не куни се ни небом, јер је то престо Божји, ни земљом, јер је нодножје ногама Његовим, ни Јерусалимом, јер је град цара великога, ни главом својом не куни се, јер ниси кадар власи беле

СИОН." Бр. 6.

или црне начннити. Нека буде слово твоје: ТП то јест, јесте, што није, иије." Чусте ли ове речи, заповест ову? Тако би ваљало у животу, у речи, у мисли. у делу иоступати ако волимо, ако Бога поштујемо а волимо га и поштујемо, браћо моја, не само онда, кад то речима казујемо, већ кад делима засведочавамо, кад заповести његове вршимо и иснуњујемо Поред те грешне навике, којом лакомислеио иотрзамо име Божје. црпи је и неопростиви грех чути оне страшне речи клешве и шроклињања , којима обасипамо грешним језиком, децу, пријатеље и ближње своје. Тај црпи грех, клетва, отела је маха у срцу нашем, са срца полази на уста, те као гуја присојкиња сикће и трује. У клетви и проклињању, на жалост ми Срби као да смо највећи вештаци, као да од пас у томе иема већих вештака на свету. А вавда неће бити баш тако, номислиће који од вас, браћо моја? А како да не! А зар ухо ваше пије чуло и не чује сграшне клетве: Гром та убио! Ватра те сиалила! Мутна те вода однела! Куга те уморила! Земља ти кости измеЛала! и т. д. Јесам ли погодио, је л' тако ? ето ја читам с лица ваших, да је на жалост тако. На дал ми промишљамо, кац кунемо, бојимо ли се ми Бога ако се људи не бојимо, и Његова — страшног суда? Зар нам је зато језика Бог дао? Да ли у истини то и мислимо? Да ли родитељи номишњају кад проклињу иород срца свога? Знате ли ви, побожна браћо, да се клетва често нута може да испуни, па камо нам душе и образа нашег. „ Ништа горег и штешнијег ио децу од родгтељске клетве^ вели стари мудрац грчки Платон; „ Благослов очев утврђује домове дечије, а клешва мајчина разорава их до темеља ," вели Дух свети, устима Сираха. Један од највећих учитеља црквених, коме пуно веровати можемо, св. Августии, у овом погледу прича ову ужасиу и страшну иричу. У Ћесарији у Египту, живљаше нека удовица, са шесторо своје деце. У скоро по смрти мужа њезина а оца дечијег, сгаде је најстарији син ружити и псовати погрдним речима и напослетку подиже руку на мајку своју, а остала деца гледећи