Srpski sion

Б рој 25. „СРПСКИ СИОН." С тр . 401.

Тежак је положај нага, заплетено је питање наше. Цел је нама да остваримо народну мисао: мисао самосталности и независности наше аутономије. Ова мисао ваља да нас све одушевљава, јер само је тако остварити можемо, ако смо сложни. Ако будемо сложни, близу смо томе, ако будемо несложнр — даље него икада. Праведни су захтеви наши. Ми живимо у уставној држави, у којој ваља да је закон највиша воља. Ако није, нит је уставна, ни правна. Ми признајемо држави што је по закону државио, нека нам и она не ускраћује, у наточ закону, што је наше. Сви смо у овој отаџбини нашој равноправни, захтевамо дакле да имамо и ми, што други имају, јер глас закона једнако говори за све; једном речи: хоћемо да смо у аутономној згради ми господари а не укућани. И у тој тежњи нашој архијереји наши нису нам противници, већ савезници. Признају што је народно, не поричимо ни ми што је њихово. Они су највиши представници цркве, а црква је мати, аутономија мила ћерка њена. Не ћемо, да је та аутономија — државна слушкиња. Грегае дакле они, који навалице сеју семе раздора у народу. У раздору нема разбора. Посред вике страначке страсти не чује се глас мудрости, а кад би се тај глас чуо и послугаао, стишали би се вали данагањег покрета и довели би брод наше аутономије у сигурно пристанигате. Трогаан је брод те аутономије нагае и нреко је нужна свестрапа репарација. Аутономија нагаа, скроз и скроз је новрећена. Такових повреда има у самом закону, има их у нашим статутима и уредбама, а понајвипте у самовољи државне власти. Повреде у закону остају засад, јер закон не можемо мењати, повреде у нагаим уредбамаможемо уклонити, а самовољи не ћемо се никада поклонити. Народно-црквени устав био би лек тима новредама. Он је најјачи бедем нагаих права, ограда против неупутног утицаја и сутицаја државне власти, обрана против сваке самовоље.

Било је доба, кад нас је државна власт спречила у том погледу; некад нам је везала, а данас ево одрегаила руке. Већ то је знак, да и државна власт хоће да се уреде наше ствари по закону и по нагаој жељи. Ми поштујемо државно надзорно право и ако и она узпоштује наше ираво располагања, држимо, да би по нас штетно било изазивати сукоб са државом. На црквеном пољу то не иде; то не чине ни јаче цркве, а овај пут нема разлога за то, јер нам је државна власт на еусрет изашла. Споразумели смо се са државном власти, сноразумели са јерархијом, остаје још да народ каже своју пресудну реч И ја се надам да ће пристати и народ на дело, које очевидно иде у његову корист. Но први услов успеганом раду је, да народ ногаље на сабор људе, који су делом и животом посведочили, да су у истини одани цркви и народу, људе спремне и иекусне, обзирне и независне, јерсамо такови људи могу иронаћи правога пута, којим ваља иоћи, а у случају нужде и одољети невољама, долазиле оне ма с које стране. Што тражимо од народа, то сте ви учинили, на мени је сада да чиним своју дужност. Признајем слабачку снагу своју и подпуно схваћам терети одговорност, што на себе примам, а окрепљен снагом вашом ево готов сам да станем и опет на браник народних права. Знам, јер то није нрвипа, да јога и данас има људи, који, ни звани ни позвани, као каква црна сенка узастопце прате погрдом и клеветом мој рад па јавном пољу. Јадно је то робље, које пе зна, гата је права слобода, а у којој сам ја никао и одрастао, живио и радио и која ме је толико узвисила, да сам вазда заступао своја начела и сво.је, на разлозима основано, уверење, на сваком месту, и нрема власницима, које не требам, и ирема народу, у чијој сам служби, јер прави родољуб не ласка, већ говори истину своме народу. Не гони мене ништава сујета, да идем на сабор, већ дужност старог војника, који полази у одсудну битку трид^сетогодишње војне; идем као путовоћа, &бЈи познаје путеве, гато нас воДе> к цели. нознаје стр-