Srpski sion

„СРПСКИС ион/

Н р . 25

мени и поноре, са којих ил у које се сурвати, странпутице на којима залутати можемо; идем као будан стражар, који ће бити вазда на опрезу и идем као раденик, који се радо прихваћа народног посла. Још једанпут, господо и браћо, хвала и дај Боже, да се и онет састанемо, да вам могу дати рачуна о своме и ако Бог да и о успешном саборском раду.

Сечуј некад и еад Написао Јер. Димит. Јанковић, епарх. Оележник вршачки (Наставаж). Кад су 1736—1741. Срби почели цркву градити, градили су је, уместо већом иего стару, мањом. Зашго? Ваљда нису имали средстава да велелепну цркву сазидају? или су прозрели у будућност, па можда рекли, доћи ће време, када ће и ова црква пространа бити! Доста то, да се црква почела градити мањом. Тада је био епископ сечујски Василије Димитријевић. Мећутим дође на престо Марија Терезија. 0 њеном расположењу наспрам православља нећу да говорим, оно је познато. Но споменути ми је, да су нод Маријом Терезијом Срби Барањци, православне вере, око 1730 —1750. год. и поред свога епискоиа, и ексарха (заменика) му и ако не сви, а оно неки под нечујског (ГапЉп-сћеп) римокатоличког владику иотпадали. Кад су православни Сечујци око 1740. почели цркву зидати, хтели су је зидати на оном месту, где је и ире стајала стара црква. Међутим 1738., даклем две године носле иожара, сазидаше месни римокатолици цркву, која је свега 40 корачаја од наше удаљена. Њима нико није сметао. Кад су нак почели наши да зидају истакне се тадањи римокат. парох и нобуни своју паству, да спрече Србима „шизматицима" градњу цркве, која ће на намераваном месту римској иобожности сметати! (8т!) Док је тај стуб папизма тако бунио, Срби су скупили за зидање нуждан ирибор, ш т о видећп отац Николаус (тако се звао тај ватрени поборник Рнма) напише на бискупа у Печуј писмо, да како исти епископ неким грчким неунијатским црквама заповеда, не били могао израдити, да се макар на супрот царске дозволе спречи зидање цркве „шизматика, који су нанравили Сечуј вертепом раз-

бојника"! Бискуп је био сигурно сношљивији, да не кажемо, иаметнији од свога духовнога сина, па је оставио то писмо без одговора. Но шта би! Срби почеше зидати, а патер Николаус, који је но свој прилици хтео да буде „правовернији" од самога овог епископа, са неким присталицама дође до зидара да им својим аукторптетом забрани зидање цркве. Зидари су га баш слабо нослушали, на што он стаде ружити и грдити, које онет присутном ексарху Симону не би ираво. Реч по реч, те се њих двојица, као што иок. Бољарић нише, „посвађају и потуку, и за то њихов пои буде премештен " Заиста дивна карактериствка Римљанима вазда на усти лебдеће толеранције! Градња се инак доврши и црква би троносана преносу мошт. светитеља Николаја. Држи се, да ју је осветио епископ Василије, који је тада овде становао. Исти је епискои поклонио цркви сечујској више црквених књига, мефу њима два иролога, у којима баш изрично стоји, да су његов дар. Пошто је епископ у месту становао, или се бар иочешће овде бавио, црква а нарочито олтар грађен је за архијерејске спужбе. И доисга како је олтар наснрам осталих делова цркве несаразмерно простран, и како је св. транеза велика, широка, доказује, да су у овој цркзи некад архијереји нриносили бескрвну жртву и да је ту над многима измољена благодат св. Духа, која ншофстк8|ош,1А крачбетх. —- У опште олтар је тако простран, да му је ретко равна наћи, несаразмерно је пространији од женске ирепрате. Па и норед свега тога и поред толиких епископа ипак једва имаде данас у цркви свих потребних утвари. Драгоцености у опште и нема. Узроком тога јесте сигурно околност, да је последњи епископ однео са собом све у Будим и односно у Св. Андреју, а сечујској цркви остаде само успомена на некадање богатсто. За споменутог епискоиа Василија, или коју годину после њега, између 1748 —1758 нодигнута, је парохија сечујска. После његове смрти (1748.) нису више епискоии стално у Сечују боравили, али су инак често долазили. Тако се зна за епископа Арсенија Радивојезића (1770 —1775.) и епископа темишварског а ад/шнистратора епархије будимске Софронија Кириловића. Владика је Софроније неко време