Srpski sion

Б р . 42.

С тр . 703.

II. Пошто материја није ии вјечита ни нестворена, ми би могли одмах доказати, да њено кретање не може имати она савршенства, којих ни сама не има. Ајш тај доказ одвео би нас неносредно к питаљу стварања; а ми ћемо то питање оставити за после. За доказ да ее свијет сам од себе не креће, ми би се могли, са св. Томом, послужити метаФизичким разматра њем, основаним на разлици и сунротиости чина и моћи. Заиста, кретање према неком циљу, јест битни учин, неког моћног бића, које је кадро да постигне тај циљ; дакле ниједно биће не може у исто вријеме и под истим одношајима бити учин и узрок; дакле ниједно биће не може само ио себи бити узрок свог кретања. Ма како јасни били ти докази, ми се не ћемо због наших модерних учењака код њих дуго задржавати; јер су њима метаФизички појмови или ненознати, или их сувише нрезиру, а да могу поменуте доказе оцијенити. Оставићемо, дакле, на страну сваку сколастичку аргументацију, која се на апстрактним принцинима оснива, те ћемо стати на терен савремене знаности, и њу питати за узроке којим ће се ваљда призиати ваљаност. У хипотези, коју побијамо, држи се да кретање настаје од суштине (својства) материје Али кад би тако било, кретање ком би узроком били суштина материје морало би бити опредијељено у свом правцу и интензивности, те по том подвржено извјесним законима, то би и закони тог материјалног кретања били есенцијални као и само кретање. Они не би могли бити друкчији него какви су, нити се нромијенити, а да се и сама материја битно не нромијени и не постаие што друго. Закључак је јаеан. Ал добро, тај је закључак у Формалној контрадикцији са мишљењем оснивалаца и учитеља механике. Они тумаче, са Лајбницом на челу, да су свјетски закони контигенти; да су без сумхве слични неопходним истинама, и да по свом узајамном одношају сачињавају заједницу која нотпуно задовољава дух; ал претпоставка, да је кретање, суштина материје, противи се закону устрајности тјелеса. Ево Формуле тог закона у елементарној

меканици: „Неко тијело у миру, не може се само од себе покренути; неко тијело у кретању, не може само од себе модификовати своје кретање". Дакле у опће, ако се материја креће по својој сушности, закопи њезина кретања били би битии и нужни, као и само кретање; ал они то нијесу, дакле ни материја се не креће по својој сушности. Кретање материје, које не може бити есенцијално, може ли бити вјечито? Атеисте мисле тако; и вјечност материјалног кретан.а јест најглавнија тачка њихове системе. Они се оружају начелом постојаности енергије, по којој сума живе снаге нребива увијек иста у универзи. посред непрестапих измјена и бескоиачних варијација, те се упињу, да докажу могућност вјечитог кретања. У нравом стању система васионе, веле они, количипа снаге покретача или живе силе не мијења се, већ се мониФестира у стварном кретању, шта више, она остаје у понтецијалном стању у Форми топлоте, електрицитета или магнетизма; ал се не увећава нити умањује. На зашто те промјене не не би трајале вјечито? Зато,јер је физички не могуће, а матеМаТИЧКИ аПСурДНО. (Свршиће се.)

0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић парох. (Наставак.) Знамо, да је Хрисгос Спаситељ ослободио нас греха и искупио нас жртвом својом, Богу Оцу своме цринетом ; као што сведочи св. нисмо : „Христос се једном принесе, да узме многих грехе" (Јевр. 9.. 28.) „Ми смо освећени приносом тела Исуса Христа једном", Христос „принесавши једину жртву за грехе седи свагда с десне стране Богу". (Исто 10., 10. и 12.) А та жртва Христова јесте његова смрт на крсту. Према томе је крст жртвеник, на коме је Христос, Син Божји, сам себе принео на жртву „да узме многих грехе", управ да узме грехе света целога, људства васколи^ог. Па зар жртвеник, на ком је принета така велика, тако драгоцена жртва, да није свет, да није поштовања, клањања и целивања достојан?