Srpski sion

С тр . 820.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 49

одрећи наде, да могу растумачити кретаље свијета са инцијативом саме материје. Ал им оида остају само двије могуће хипотезе: Кретаа.е (материје) уииве])зе долази од имиулса једиог свемогућег покретача, ил је то учиа без узрока. То су двије адтернативе, међу којима мора разум бирати. Његов избор брзо ће бити готов, ако није иотамнио од страсти и мржње према Богу, коју страсти рађају. Разум, без самоубиства не би могао допуштити ни само једног јединог учина без узрока; другим ријечима, да ништа не може почети без узрока, на био то нремјештај једног најнезнатнијег атома. А како се може то донустити, кад се говори о читавом свијету? Дакле, господо, сваки разук, који не жели утонути у бездан лудости, мора се вииути првом покретачу. Сваки разум, који не ће сам себе да поништи, мора нризнати неко Биће, које има неисказану моћ, која је кадра, да се вине неизмијерним простором, и да у неком неизмијерном времену иокрепе свијетове безбројне, који сачињавају Уииверзу. Једп м ријечи, Бог постоји и Његова је егзистентиција тако јасна, као и свијет, који се креће; као разум људски, који консгатује то кретање и опредјељује законе, а да свему нађе узрок, извор, мора се уздићи Богу, нрвом покретачу. Зрмања 1897.

0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић парох. (Наставак.) „Код назаренаца нема разлике међу нразничним и обичним, непразничним данима. Нема у њих ни малих ни великих светаца, ■— они у целој години не светкују никакав дан, никакву успомену из Христова живота, или 1Бегове цркве. Једино се недељом уздржавају од каквога рада; а нротив нашега светковања појединих дана наводе: Мат. 3., 15.; Гал. 4., 9, 10.; Исаија, 1., 14.; Амос 5., 21,; 8., 10." („Назаренство" стр. 148.) Нема сумње, да назарени тако верују и уче о празницпма цркве Христове с тога, што се они држе, или бар хоће да се држе строго св. иисма; па како у св. писму нема изричне заповеди: празнуј дан Христова рођења, ва-

скрсења, вазнесења и др., то они и неће да знају за те празнике. Казујући и доказујући, да се у најрани.јим временима цркве Христове светковао дан Христова васкресења, засведочавасмо то св. пре дањем: апостолским нравилом и одредбом првог васионског сабора. Ако се икад и игде могосмо ослонити и поуздати у св. предање: то у питању о празницима цркве Христове могосмо и смедосмо пуну веру поклонити св. предању. А за што? За то, што се ту не говори ни о каквој потанкости или скривености; требало је просто рећи и навести, да ли Хришћани, осим недељних дана, још какове дане, _а по примеру старозаветне цркве, држе и светкују; а то је сваки видети и знати могао. Но ево ћемо покушати, да на основу св. писма докажемо, да је у првом, апостолском веку у цркви Хри^ стовој било — нразника. Као што знамо назарени немају и не држе ни једног празника. Докажемо ли ми на основу св. писма, да је у првај цркви Христовој био ма само и један једини празник — показаћемо и доказаћемо, колико је истина,.да се назарени држе св. писма, и колико нрава имају, кад празнике не светкују. Једном дође св. апостол Павле у Ефес, ка Ефеским Хришћанима ; „а кад га они молише, да остане код њих више времена, не хтједе, него се опрости с њима говорећи: ваља ми, макар како било, овај иразник, што иде провести у Јерусалиму; него, ако Бог буде хтео, вратићу се онет к вама. (Дела, 18., 19 — 20). Какав је то празник, који је ваљало св. аностолу Павлу провести у Јерусалиму, дознаћемо из даљих глава „Дела апостолских". Кад је дошао св. апостол Павле у Милит знајући за жељу Ефеских Хришћана, па да га не би задржали, намисли нроћи мимо Ефес, да се не би задржао у Азији; јер хоћаше, ако буде могуће, да буде о шројичину дне у Јерусалиму". (20., 15 —16.) Дакле, празник, који је св. апостол Павле рад био провести у Јерусалиму, а због којега је обишао Ефес хитећи у Јерусалим, беше „тројичан дан." 0 том истом празнику сномиње и сам св. апостол Павле у првој посланици својој Коринћанима: „А у Ефесу ћу остати до тројичина дне; јар ми се отворише велика и богата врата, и противника има много." (16., 8. 9.) Упозорив на тај празник назарене заии-