Srpski sion

Б р. 3.

„СРПСКИ

СИОН."

Стр . 39

које истичу из основне заблуде: приндипе 1789. год., натурализам и еволуционизам. „Под имоном принципа 1789. г. већ се цио вијек предају лаковјерности народа оне нове установе друштвена, жића, као највећим иравилима за живот." Како мисли .1е-Пле, основна се идеја ти.'ех принцииа може изразити трима ријечима: систематична слобода, ириродна једнакост и право устанка (<1гоН; (Је гетоИе) и за тијем показује, да се не могу остварити и да нијссу исто што друштвено дсбро уређење. Присталице натурализма више нрииадају разреду учењака, него политичара. Њихово је увјерење: човјек није ништа друго до-животиња, која је на вишем степену тога царства. Што он не умије, да себи зајамчи онај ред живота, у коме се налазе виши животињски родови, то су свему узрок г предања, која га кваре под видом поправљања." Очигледно је, говори Ле-Нле, да таково тумачење није ништа друго, већ поједина, појава „основне заблуде", те је побија како природом људском, тако и историјом старих и савремених народа. „По основном иојму еволуциониста садашње слабости човјечанства не значе развраћеност и надање, како учи натурализам, него се представљају као остаци бескрајног реда момената људског живота, који су претходили, кад је била само потреба свакидањег хљеба и кад ј0111 није било појма о наравственоме закону." Не треба обраћа/ги пажње на те времените аномалије. „Човјештво иде чврстим кораком савршенству и срећи", „под утицајем уређеног сугласја, које рађају материјалне силе природе." Тима магловитим фантазијама и лијепим ријечима еволуционисти свраћају очи од нереда и недаћа савременог свијета и, ако не врло јасно, као нагуралисти, држе се ипак тога увјерења, да ће се „прогрес" чов.јештва састојати особито у томе, да се традиционалне установе учине непотребнима Према мислима евулуциониста Ле-Пле ставља безуслован конзерватизам, у којем стоје 42 вијека стара племена китајске царевине. Присташе тих принципа и наука иду нриродним путем својих мисли најпослије у заблуде. Такове су: увјерење у природно људско савршенство, вјера у неирестано наиредовање човјечјих друштава, занемаривање предања и најпослије узмућивање битних основа друштве-

ног реда човјечанства . . . Против свога дара и добрих намјера проповједници тијех трију наука буде и сију у кругу свога утицаја, који непрестанце расте, тако|ер и идеје, осјећаје, морална правила и установе, које се никада не могоше утврдити с постојанством и миром у никаквој средини људског друштва." Па ето се већ и „данас примјећују разни знаци зла, које је наступило: сваки социјални рад сам себи одузима оно унутрашње задовољотво, које доносе двије битне потребе човјечанства [свакидањи хљеб и морални закон, јасно је и свакоме разумљиво изражен у „Десетословљу" (у 10 Божјих заповијести)]; породице, које се тако владају, иостају равнодушне према наравственоме закону или га се чак јавно одричу; народ устаје против оних принципа, ко.ји му још од искони зајемчише свакидањи хљеб" (стр. 194.). Пошљедњи 10. §. VI. главе Ле-Пле посвећује показивању на средства, како би се могла извести добротворна реформа у идејама његових земљака, па да би се могла показати и почети рад у законима и установама. По његову мишљењу „ваља установити ново свенаучиште, које би се оснивало на примјени носматралачког метода у исто вријеме у области материјалног свијета и над људским друштвима, гдје се ваплотио свијет наравствених идеја." С тога методи природног знања, само ако су правилни, не само да не смију будити невјерице у основним истинама вјере и добре наравствености, већ треба да им помажу, да се учврсте и уздигну у доуштвима и народима. По мишљењу Ле-Плеову то је средство: поуздано, само што полако ради. „Има, вели он даље, осим њега- и у очекивању његових резултатв средстава, који јасно раде: то су у првоме реду јавна читања и, друго, периодична штампа... Ми знамо, да данас и читања и новине служе као оруђа разврата и узрок биједа у оним друштвима, гдје господари заблуда. Али тијем је нотребитије, да се с њом боримо и да јој не оста-вљамо слободно бојно поље. Чак и у народу, кога је новинарство покварило, кад се ријеч истине постојано и неуморно, разумно, проиовиједа и ту истина показује своју унутрашњу моћ и сами њени непријатељи морају да осјете њезино првенство Ми смо извадили само неколико извадака и закључака из двију глава Ле-Плеове књиге