Srpski sion

Б р. 6

„СРПСКИ СИОН."

О тр . 85.

год. издао је „Акатист св. Јовану Златоусту". — 44. 1894. г. пздао је „Акатист препвете Богородице", које се чудотворна икоиа налази у Дркви Пећске Патријаршије у Старој Србији. — 45. 1894. год. Прва књига „Беседе и други књижевни радови". — 46. 1894. год. Друга књига „Књпжевних радова". — 47. 1894. год. „Поуке из Хришћанске вере". — 48. 1896. год. „Православна Српска Црква". — 49. 1895. год. „Служба светом Петру, Мнтроиолпту Цриогорском, чудотворцу Цетињском". Ову је службу написао својом руком Мптрополит Михаило, а штампана је у Московској Синодској типографији 1895. год.

Проповед на св. Три Јерарха говорио у алмашкој пркви новосадској Ђура Страјић, светтеник сентомашки. „Тако да се засветли видело ваше пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Ода вашега, који је на пебесима." (Мат. т. 16.) Тим речима поучавао је Сиаситељ на гори сакупљепи иарод и ученике своје; те смо речи чули у данашњем св. еванђељу -— јер најбоље доликују слави и прослави дапашњој. Иобожии Василије, учени Григорије и слаткореки Јован, прослављена — тројица у св. Тројици, три јарка сунца Христова у једно стопљена — већ толико векова светле на обзорју цркве православне и добрим делима својим загревају одане синове њене; зато их она слави и велича на дапашњи дан, зато их стари ваши одабраше за заштитнике ове леие, сад поново украшене богомоље ваше. На каква је то светлост. која се не гаси и којом три Јерарха задобише веиац светитељски? — Да ли блесак и сјај богаташки, да ли људско госиоство и сила, великашки положај и милост главара земаљских? Не, њина светлост не би од овога света — они узеше крвави крст са Голготе на плећа своја и служише цару трњем крунисаном! Н>ихова је светлост била од искре небесне, дароване Богом првоме човеку; њина моћ беше уверење, оружје јачина карактера, а начело чистота срца и савести И та светлост науке Христове даје се леио уиоредити с* светлошћу суичевом, која тако силно утиче па безбројне појаве природне, да опсганак њихов условљава. Ко не ужива када пролетње сунце

огране, разгони зимске облачине, те носле топла дажда земљу препорађа! Сее се буди из мртвога санка, свуд се креће разноврсно биље, нролистава дрвеће и цвеће те миомиром својим слави пролеће, ту живу слику младости и радости људске. Така је светлост еванђелска раскравила ледену кору старога поретка на земљи, растопила окове развраћеног друштва човечјег, те изазвала дивне плодове препуне свести и пробуђеног људског достојанства — а у славу праизвора свога, створитеља света! — Газишла се тама незнања и иеправде, срушила се разлика међу људима по нлемену, сталежу и полу, јер на све страие одјекнуше громогласно речи апостолске: „Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога, јер сте ви сви једно у Христу Исусу!" (Гал. Ш. 28.) И свуда никоше повозаветном росом заливеие добродетељи хришћанске: вера, љубав и нада, те саплетоше људе у једаи братски венац окићен врлинама сваке руке. Али тај нренорођај духовног живота људског ишао је и споро и тешко због двоструке природе човека. у коме се неирестано боре два начела: добро и зло; док нам умље лети пебу под облаке, дотле нас тело наше за земљу прикива. Па према том нам и иоказује иовесница хришћанских векова поред светлих својих иојава и много тамних страна, јер свако доба има својих мука и мученика, својих идола и идолопоклоника. Но та вековна борба као да у новије доба малаксава, али у жалосном правцу не води победи добра него зла; људи се приближују, старозаветном друштву: завађају ропство у повом виду, клањају се