Srpski sion

С тр. 86

„СРДСКИ СИОН."

Б р. 6

златном телету у другом облику. Велики је број чланова цркве, али је број иравих нристалица вере Христове све мањи црква светли свима ал' све не загрева! Многи је Хришћанин само по имену, али не и по осећају, ио мислииа и делнма својим; наступило је болесно стање у душевном законодавству људском. Данашњи човек иде скоро искључиво за тим, да осигура и ослади себи живот на земљи, задово.твавајући чулне пожуде своје; зато се све одало грозничавом утакмицом на сабирање блага земаљскога, па и највеће тековине људске: вера, наука, вештине — све се то увлачи у службу себичних циљева страшног мамона! Где су данас дела милости душевне и телесне, камо дарови и плодови дарова Духа Светога; где је данас уверење, које би себе на крст разапело, где је љубав, која би за срећу ближњега свога ношла на Голготу?! И природне носледице свега тога избијају неодољивом снагом и брзином на све стране: место вере — безверје, место љубави — мржња, место наде — очајање, место морала — разврат и т. д. — ето то су жалосна обележја данашњег нросветног напретка! И ти вали савремене греховне поплаве запљускују многе делове срнскога народа, те угрожавају црквено-народне светиње наше у већој мери, пего сви непријатељи, с којима се народ наш до сада борио; вера, име језик и обичаји народни — ти лепи рукосади светитеља Саве и аманети наших нрадедова, све је то у опасности великој. А те наше тврде градове нико нам отети неће и не може, ако им не предамо кључе, ако их не нанустимо сами. — Па да ли смо их својски нригрлили, да ли стојимо будним оком на стражи станка и опстанка свога? Потиштена некад раја српска нрипаљивала је ио горама и по нећинама воштанице своје, молећи се Богу и Богородици — а данас, кад никакве опаснОсти нема, служи се често служба Божја у празноме храму; владари српски у свој слави својој силазише пегда са својих престола, да сто-

јећи крсно име служе — а колико се данас реже колача свечарских? Некад беше српска вера тврђа од камена — а данас учесташе криве заклетве; цветалоје некад побратимство „вишњим Богом и светим Јованом" — а дапас се рођено разрађа! Толики претци наши попадоше за слободу златну — а ми данас својевољно робујемо и најмањој страсти. . . . И стога је ево настала страепа седмица, дошло је време, да се ударн у велико звоно, те да се друштво наше позове на покајање — ако је радо васкрсу народном! Сви, колико нас има, треба око тога да прионемо — а у ирвом су реду позвани бољи сицови народни, да род сво.ј из дремежа буде, да му не само лепим речима него и нримером нредњаче. Писана и жива реч може да учини много, али ако се у дело не приводи, њена се снага губи, као што је и вера без дела мртва. — Заман узносимо св. Православље ако не иснуњавамо захтеве његове; бадава тражимо нрава евоја, ако занемаримо своје дужности из којих та нрава извиру; замап су нам нуна уста славне прошлости наше, ако нам садашњица странпутицом иде! Пре свега и свачега клонимо се клете неслоге, која нам снагу народну сатире и зграду будућности иаше из темел^а љуља. — Та од слоге и љубави ништа лепше нема, то су ћери рајске људ ма дароване — да нам оките и срце и душу и земаљски живот наш осладе. Оне су нам једина узданица ових мучних дана и једини мелем наших љутих рана! Та колико са неслоге нренатисмо, сведоче нам и сувише црни листови повеснице наше! Не отимајмо се за ташту славу „на коме ће останути царство" — та сви имамо нуие руке посла у свом делокругу и као Хркшћани и родитељи и као раденици и грађани; но ако свему томе бар већим делом удовољимо — одужићемо се и Богу и себи и народу своме. Кад брод на мору олујина снађе, сваки морнар свог се места држи и брод се снасава — па тако је и са бродом народног живота. — И тада ће бити сваком по заслузи и ничија награда неће изостати; ти су пути додуше трњем обасутн — ал' без муке лаворике нема,