Srpski sion

Стр. 136

„СРПСКИ

сион и .

Бр. 9.

и да нам је једини спас: споразумети се са том истом јерархијон. Логике истина нема у томе, али — горњи принцип ипак постоји и он се досад изводио. Еако? Оставићемо на страну друга земљишта на којима, и друге начине, на које се то чинило, јер не спадају у круг овога чланка, а говорићемо само о пзборима посланика на народноцрквени сабор наш. Чим осете да је снсгапак сабора на догледу, наши опозицијони кругови ироспу сву своју ватру на јерархију, боље рећи митрополита патријарха и осгали еписконат. Пошто данас имамо три крила оиозицијона, то се свако од њих надмеће, да му ватра што жешћа буде, у уверењу, да тако раздражујући народ против сво.је јерархије а освајајући изборнике за „своје" кандидате," — највише доприноси и општему добру. Размишљајући о њихову нападању и кидисању на јерархију, посматрајући њихову ревност и журбу у томе, нама увек падаху на ум речи Хриетове, казане апостолима у XVI глави, 2 стих Јованова Јеванђеља: „ Доћи ће време када ће сваки који вас убије мислити, да Богу службу чини." „Издајице народа, издајице православља, цркве и вере, издајице права народних, издајице автономије, школе, фондова — нуста јерархијо." Тако ти опозицијони наши „народњачки" круговИ довикују својој јерархији за време избора, да их цео народ чује, и да га сугестују мржњом протпв јерархије; да га раздраже помишљу: да се јерархија већ помафарила и поунијатила, и сад само чека згоду, на сабору, да донесе проклети јединствени статут, па ето, да иолете жељезнички вагони са православним Србима —- неки у Крижевце, неки у Ђаково, неки у Калочу; да појуре жељезнички вагони из Карловаца у Пешту, напуњени благом народно-црквених фондова, целом архивом, митрополитском резиденцијом, са гимназијом и богословијом. И шта се то све не каже и не напииЈе народу нашем, кад дођу саборски избори ! Просго да се крстиш од чуда и покора. Као да не пишу Срби него љути Арнаути. Као да не пишу о својој јерархији, него о бесним некад Јаничарима; не мастилом него блатом. Као да ћемо се нокрвити, а не саборисати. Као да ће се рушити црква, а не уређивати.

Као да је имао право ЈБуба Ненадовић кад певаше оно: „што је штампа слободнија, све се лу!ђе пише.." Врло чесго, а приликом избора увек, наши опозицијони кругови губе сваки обзир према епископату, а и свештеницима, који нису „њихови." Сваки „њихов човек" сматра онда највећом дужношћу свога родољубља, да што дубље захвати блата и да га баци на своју јерархију, да ју гато горе и шго г&дније ногрди, наружи, оклевета и осумњичи. И то чини у уверењу или уображењу, да тиме највећу службу чини општем добру, да тако најбоље служи срећи и напретку свога народа, а да тако на.ј јуначније брани и народно-црквену автономију ! А ниједан не помишља на то, да ти еиископи и свештеници и после избора остају своме народу настири и учитељи, да је њима и после избора поверек духовни живог народни и да од успешнога њихова пастирско-учитељкога рада зависи морална егзистенција народна. Ни саме вође њихове не воде рачуна о томе, да чување и унапређење те егзистенције зависи од угледа у којем ти иастири и учитељи стоје у народу, од новерења и оданости, поштовања и илслушности, којом се народ односи према својим архииастирима и свештеницима. И ако им то моментано и изађе иред очи, они преко тога орелазе пре него нпо су дубље о томе размислили. И ако им то бива јасно кад год — они стреме нанред у зло. јер нека за посланика буде изабран „њихов човек," па ма све пошло тумбе. То је идеја водиља, то је највиши интерес саборских избора. Изборници иоп; сугестијом првака иоводе се за њима. Од њих очекивати, да више мисле и бистрије гледе — било би и неоправдано. Избори прођу, сабори не сврше иосла, и наступа нека тишина, коју прекида по који испад на јерархију, тек да је народ не заборави мрзиги и сумничити. 0 последицама, које је изборна агитација оставила у души народној — ни тада се не мисли. А нама су баш оне пред очима. Ради тих последица и узели смо реч. Те су последице страшне. Сваки наш саборски избор, после изложених агитација, оставља за собом једну пустош, у моралном, верском, религијозном и опште црквеном животу нашега народа. После свакога такога избора болује душа нашега народа. Остаје као нека ру-