Srpski sion

Бр- 14

„СРПСКИ

сион и .

Стр. 219

врло важних списа из године 1848.—49. Овн важни документи прешлп су од патрнјарха Рајачића у посед породице. Међу тим списима налази се скоро сва преписка, коју је у оно време водио патријарх са аустријским и руским политпчким и војенпм властима. Будимиештански народни музеј понудпо је Рајачићима 5000 фор. за ову скупоцену архпву, али се за исту од стране аустријске и руске нуде много веће своте. Мислимо, да би п право и потребно било, да ти сппси дођу у српске руке. (Нешто из статистике руоке цркве). У 1897. г. беше у руској цркви 65 епархпја, од којих је алеутска у Америци; беше свега манастира 760, а те је годпне подигнуто још 12 новпх. Уз манастире постоје 134 болнпце и више од 84 спротишта, а уз то манастири морају још да издржавају све жалолетне преступнике. У американској епархији алеутској основано је још четир парохије, и на то је руска влада пздала 15.600 рубаља. („Гласник") православне далматинске цркве, доноси ову белешку: „ Сртки Сион а наштампао је у свом 4. овогодишњем броју чланак: „Ентеркоифесионални одношаји у краљевинама Хрватској и Славонији". т 1ланак је објективан и разложан. Доказује се у њему потреба, да се законом уреде односи између ностојећих вјероисповјести у Хрватској и Славонији, како би се тпме стало на пут тешким неправдама, са гледишта законске равноправности и хришћанске љубави и праведности. које се чпне православној цркви и вјероисповјести са стране римокатоличке, особито прп мјешовитнм браковима и у односпма, који ироистпчу пз тих бракова и вјерских прелаза. А пошто је загрепски „КаШ. Глв!" истакао се противу пздања таквих закона, симулирајући зебњу од црквено-нолптичкпх рефорама, а у ствари самој, јер зна да би римокатолпчка црква престала тада ужпвати у Хрватској и Славонији данашњп нривплегисанп положај, — то „Срп. С." у истоме своме чланку одговара томе католпчком листу и доказује му, каква му је нрава тенденција у протпвноети његовој пздању интерконфеспоналних закона. ГГа као што је достојанствен чланак „С. С." у првоме своме дијелу, тако је исто он досгојанствен и у другоме, полемичкоме дијелу. — На овај чланак „С. С." нашла је за добро послије два мјесеца, да се осврне и задарска „Ка1;оПска Ба1шас1ја" у своме чланку: „8грв1и 8к>п" 1 т1егкоп&81опа1ш гакош". Ту се доказује, да у „Бановпни" нпјесу никада примљени угарски закони 1848. г., који су прожети Кошутијанизмом, да римокатоличка црква не ужпва у Хрватској никакав повлаштени положај,

и пошто се навело, да писац „С. С." неправо у опће мпсли, нпсац „Кас. Ба1т." пита: „§1а с!а рате1ап соујек па ото гесе?" — Зашто је пало на ум ,.Каг. Б." да о овоме пише, кад се то ње сасвијем не тпче, мп не знамо. Видјела жаба, гдје се коњи кују, па дигла ногу п она, — јер друкчије не би разумјели, од куда да она полемизира са „С. С." кад уредништво „С. С." можда чак и не зна за овај задарски фанатички лист. Или је ваљда „К. Б." хтјела подсјетити аустријске римокатолике на алокуцију у Риму од 22. јуна 1868., којом је осуђен био аустријски пнтерконфесионални закон од 25. маја 1868., и тијем побудити их, да траже уништење тога закона? То би тек бпла радост за „К. Б.", јер би тада слободније'било њенпм људима, да терају пронаганду п да маме слабоћу у унију". — Хвала нашем Задарском другу, што нас је заменио према „Ка!;. ОаћпасЈЈЧ", како је она то заслужила. Из те белешке, ето, дознајемо, да и та „Ка1 Б.", као и њезин друг „КаМШа 1л81", сву снагу своју аргументације у полемицп протпв нашега чланка у 4 броју „Срп. Сиона" полажу у тврдњи, да односни законски чланак XX од 1848 није био нримљен у Троједницп, да је тај закон „прожет Кошутијанизмом". А из тога се опет види, да су католичка господа око „Ка4. 1Ја1ш," исте тактпке као и она у Загребу. 1Бима је велико начело равноиравности Кошутпјанизам, а начело односних натената, пнтимата и декрета — сигурно идејал Хришћанства! И једни и други опровргавају нешто, што ми нисмо ни рекли, нисмо напме реклп. да су законн од 1848. рецинирани у Троједници, ннти смо ми заборављали, да је она у питању богоштовја автономна. Папротив ми смо ту автономност истакли , а изрично казалп ово: „контрадикторно автономном и уставном значају, што га. краљевине Хрватска и Славонија имају. и модерном престижу за којим теже, њихово занонодавство до данас није аисолутно ништа ни покушало ни урадило у поглвду уређења интерконфесијоналних одношаја, него се у тим краљевпиама и данас практикују патенат о толеранцији од 17. листопада 1781., дворскп декретн пз XVIII н почетка овога века и конкордат из г. 1855, који је, и не споминући Угарску, укинут и у самој Аустрији." То је наша тврдња, и ту би тврдњу требао „Ка1 1л§1" и његова Задарска друга да побију, а ие да ју обилазе као неко врућу кашу. Да, алп они, заједно са Новосадским унпјатскпм својим једномишљеником, врло добро знаду, да би се ту тек опекли. А пошто они бегају од истине, а прибегавају којечему, то пх за сада можемо разложним и осно-