Srpski sion

С тр . 354.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 23

упустићемо се у анализу двобоја. Двобој је борба између два човека, која се обавља смртоносним оружјем и води се на живот или смрт или до првог крвопролића, које такође проузрокује већу или мању иовреду тела и здравља. Ово је дакле спољна страна двобоја; ио суштаини својој нак, двобој је двострукп нанадај па живот, т. ј. двобој је злочин од стране изазивача и самоубиство од стране изазиванога. Ништа не мења ствар та околност што овај двоструки нападај на живот није намерно смишљен, о чему ћемо се и уверити. До извођења свога двобој нролази кроз многе моралне моменте. Ево како: двојица се заваде, почну се мрзити и један од другог гнушаги; ова мржња маниФестује се увредљивим и иогрдним речима све дотле, док обојица у н еђи за осветом не потраже девере, да се у њихову присуству по извесним иравилима туку. Ово су претече двобоја, унраво сам двобој у моментима свога развитка. На ове „ситнице Ј обично се и не обраћа иажња, када је реч о двобоју, али се баш те „ситнице" не би смеле нревиђати. при нравилном суђењу о моралности двобоја. Јасно смо изложили суштину двобоја, те сада остављамо поштованим читаоцима да пресуде е да ли је двобој забрањен божанским законом, или не? Ако је забрањен, онда с иуним правом можемо тврдити, да је двобој безбожничко и немо рално дело, од кога с гнушањем мора бегати свако, у чијем срцу живи ма и искра чувства човечности. Та околност, што се двобој обавља ио прописима неких извесних иравила, није у стању да скине с њега неморални му каракгер. По нашем мњењу убиство је убиство т, ј. злочин, па вршило се оно правилно или неиравилчо. Када се два момчића у биртији ножевима потуку, те један од њих и погине, такав поступак ми најстрожије осуђујемо, и злочином убиства називамо; а када то исто учине два изображена човека у шуми или на другом ком за то одређеном месту, њихову тучу не сматрамо за злочин. А зашто ? Зар за то, што су се последњи у место ножева, мачевима тукли? Или зар

за то, што је злочии овај извршен по из весним правилима и салонском Финоћом? Не ћемо за сада одговарати па ова нитања, него ћемо запитати модерне каваљере да ли нам могу доказати, да нростачкп ~двобоји у крчми пе иотичу из истпх побуда из којих се рађају и њихови кшаљерски двобоји? Не мислите, драга господо, да прости људи немају у себи частољубља? Кад је двобој нростих људи ирестуи, за што да не буде то и двобој у рукавице обучених витеза? Где и када је Госнод даровао привилегију изображеном сталежу, да се може нутем двобоја узајамно убм јати? Двобој је у сваком случају ирестун, јер се противи закону Божјем, који сва ком без разлике сталежа заповеда : Ле уби! Човек као друштвено биће у стању је своје онределење, само у друштву постићи. Због тога ее Створитељ и постарао за услове друштвена онстанка. Битни услов хришћанског друштва, т. ј. основни закон његов, јесте морални тредак, који оиет на правди и љубави иочива. Двобој је пак уирављен нротиву за кона мораднога поретка, те закона правде и љубави, он је нрема томе и велики зло чин противу друштва. У друштву посто и једап основнп закон, који стоји у тесној вези с нредметом о којем сада говоримо На тај заком морамо обратити велику нажњу, ако се желимо, осведочити, да је двобој и с тога неморалан, што је атеншаш на друштво. Закон овај од којега зависи друштвено благостање, у божанском откривењу гласи: „Моје је одмашшење, ја Лу у своје време тлашити ." (Рпмљ. 12. 19.) Законом овим изречено је, да нико не може бити сам свој судија, нити извршилац пресуде, коју је сам досудио. Ма какав квар да пре трпи ко од других, суд у сваком случају прииада само Богу и онима, који су иостављени, да у Његово свето име деле правду на земљи. Сама уредба ова довољно нас уверава, да Створитељ није могао другаче уредити, узимајући у обзир човечје несавршенство, о чему нас догађаји обичног живота најбоље уверавају. И у овом као и у сваком