Srpski sion

\)<- 37.

„СРПСКИ СИОН."

С тр. 595.

врата су погријешка, јер на та те врата морају једном изнијети. а то иза тебе мора остати, Нишга човјек не може собом понијети, а колико ли се за то ништа брине? Па кад знамо да је тако, да се једном морамо покорити вољи Божјој, да морамо умри.јети, покоримо вољу своју и за краткотрајног жисота свога вољи свога Творда. Спасимо душу нашу. Она је једино и највеће благо наше. „Ако човјек сав св.јет стече а душу своју оштети, какова му је корист", вели свето нисмо. „Душа је драгоденија од свега свијета", вели св. Јован Златоуст. .Један побожни човјек казао је, да у свијету има само једно добро, и само једно зло. Једино добро је спасти душу своју, а једино зло је изгубити ју. А колико се ми бринемо, да ју спасамо; колико ли да ју не изгубимо? На жалосг, ми тако највише радимо, да ју изгубимо. А колико се човјек стара, да сачува и најмању стварчиду своју ! Ако човјек изгуби блашче своје тражи га и дању и ноћу, а колико се човјек брине о највећем благу своме и овога и онога свијета! За своје тјело, за ту шаку прашине, брине се човјек увијек. Стара се, како ће га наранити, нанојити, огријати, како ће му угодитп, а како ће душу своју сачувати он се мало ил 5 ни мало не брине. Браћо! Кад је душа највеће благо, једино добро овога и онога свијета, пренимо се из грјеховног сна нашега и спасимо душу нашу. На који начин ћемо ју спасти? Спасићемо ју. ако вољу своју иокоримо вољи Божјој; ако чинимо само оно што Он хоће, како Он хоће, зато што Он хоће, зато што од тога зависи спасење наше, срећа наша. Да вбдетк ксма твоа, 1ако на неееси и на 3(мли. Браћо! Нијесмо ми својом вољом дошли на овај свпјет, а својом вољом ми не одлазимо са њега. Бог нам је све дао, па и иште од нас. Он нам је дао срде, душу, мисао, снагу. Он иште срце наше, али сво срде наше; ' душу нашу, сву душу нашу, мисао нашу, сву мисао нашу; снагу нашу, сву снагу нашу. Зато и каже: „Љуби Бога свијем срдем својим, свом душом својом, свом мисли својом, свом снагом својом; а ближњега свога као сама себе. Све нам је дао, па све и иште од нас. Ои иште сво срде наше. Оно има бити испуњено само љубављу према Богу и ближњему. У њем не смије бити мјеста мржњи, зависти, злоби, пакости, превари, лажи, грамзивости, нити икаквој нечистој жељи

или намјери. Он хоће сву душу нашу. Он хоће, да душа на,ша само њему дише, само њему тежи, њега познаје, њему се моли. Он хоће све мисли наше. Мисао наша треба да само о њему премишља. Човјек треба, при свакој жељи или намјери, при сваком поступку своме, да се пита: 0 Боже, хоће ли то угодно бити Величанству Твоме? То је заповијед његова; а колика је лудост онога, који се вољи његовој противи! Колн бо его, кто протикитса /ио = жетћ (Рим. 9. 19.). Браћо! Спасимо душу нашу. Покоримо вољу своју вољи свога Творца. Угледајмо се у најсавршенији примјер оданости и преданости вољи Божјој. Угледајмо се у пресвету Богородицу, која је родила Спаситеља душа наших. Одлучимо чинити само оно, што нам Бог зановеда, а клонити се свега, што нам он брани. Човјече! Тебе је Бог јединога у овом пространом и неизмјерном свијету обдарио беемртном душом, умом и разумом, збором и говором, и слободном вољом, да радиш што хоћеш, али не докле хоћеш. Ти једини кадар си познавати и унознавати тај видљиви небески и поднебески свијет и дивити се чудесним дјелима свога Творца! У неизмијерном свијету, видимоме и невидимоме, све се покорава вољи његовој, покоримо јој се и ми. Узносимо увијек душу своју Господу Богу своме, ком ћемо брзо на одговор. Он нека буде наша жеља, он сврха наших чина, он заповијед душе наше. Да в^детк воиА твоа мко на ншјси и на ЗЕЛ1ИИ. Молимо му се и радимо према његовој вољи у све дане живота нашега. Молимо му се из дна срца и душе, и он ће нас помиловати; благосивајмо га и он ће благословити нас, славимо га и он ће прославити нас. Молимо му се увјек, увијек, ненрестано. Молимо му се да нас избави од лукавога. Амин.

0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић парох. (Наставак.) Код сведочења могући су ови случајеви: 1. Неко по својој слободној вољи сведочи за или против другог, и то ми одобравамо. 2. Ређи и доста редак је случај, да неко — који је прво 'са извесном намером, из каквог рачуна рекао или наиисао нешто, што не стоји, што нцје истина — покајав се због тога, нами-