Srpski sion

С тр . 720.

.СРПСКИ СИОН*.

Б р . 45.

ви, да би се разумело то откривење. Но у случајевима велике иотребе, Црква открива истину у свечаном исповедању. То бива сваки пут, кад се лично сазнање, помрачено грехом, буни против основа оиће црквеног живота, стављајући на њихово место заблуде. Овде је опасност двојака. С једне стране, јерес руши црквено јединство, а тиме се затвара пут божанственој благодати, да постане својином чланова Цркве. С друге стране, сваки Хришћанин, оставши без истинитог знања, као основе свога живота, и примивши заблуду за такову основу, даје тиме лажан иравац своме животу. Када заблуда или јерес задобије велико прос^ранство, тада Црква свечано, преко својих представника. уразумљује заблуделе, објављујући им истину религијозног знања. То исповедање је узимало разне облике, али најобичнији беше васељенски сабор, као израз гласа све Цркве. Јерес, која је устала против основа црквеног живота, предавала се на сабору проклетству и свечано су одлучивали од црквене заједнице присталице њене, и ако су већ раније сами себе одсекли од црквеног јединства, ударивши на сами основ тога јединства, т. ј. на религијозну истину, и примивши за основу јединства лаж. Да, религијозна истина се открива само у савезу љубави. .,Еозлн5ки,их др^гх др$па, да едино/ИУсл'пл1х нспок^клш Отца, и (тмна, и свАтаго Д8\а" — позива Црква. Тако Црква, придружујући вернога своме животу, откривајући му истину, дајући му божанствене силе на добро делање и попуњујући његове недостатке својом молитвом, усавршује сваког појединог верног од степена богоподобија. Очишћен од греха и испуњен радошћу божанственог живота Хришћанин се мења. у читавом свом бићу. Они резултати, који се у светским друштвима постижу помоћу сложене и по чланове теретне јуридичке организације, овде, у Цркви, лако се добијају унутрашњим освећењем срца човечјег, у коме је смештен сав морални живот. „Друг друга терете носите и тиме испуните закон Христов," — та заповед јесте природни закључак свега хришћанског живота. У истинито-хришћанском друштву помоћу

беднима се пружа слободно при свакој спољашњој организацији. Хришћани апостолског века, поред отвореног ненријатељства све1а нрема њима, створиите најбољи начин узајамне помоћи ; под римским правом, које беше несносно по бедне, Црква је у својој средини уздигла робове на степен браће. И у свима тим случајевима Црква је остала друштво искључиво религијозно-морално, и не покушавајући, да се нретвори у царство од овога света. што је ђаво примамљиво обећавао Христу, када га је искушавао. Тај је покушај учинио на неколико векова носле Рим, замамљен ђаволским искушавањем, и он се наставља у недрима римске цркве све до наших дана. Папа, светски господар и врховни првосвештеник, јесте апсолутни земаљски владика и непогрешив владалац душа, кнежеви цркве су клир, — и безуветно послушни народ — ето до каквог је грдила доведена у Риму идеја Цркве. Отргнувши се од Тела Господњег, римско је друштво одмах изгубило знање основа духовно-моралиог живота, и живот верних у Риму ударио је лажним правцем. На место слободног јединства свугде је дошла јуридичка покорност, како у одношају Бога и људи, тако и у узајамној вези верних. Незадовољство са таком духовном садржииом одмах се показало у маси протеста, и место Цркве ми сада видимо на западу само низ друштава, са више или мање чврстом организацијом, али са слабим унутрашњим јединством и скоро с потпуним религијозноморалним мртвилом. Наша православна српска црква, примивнш Христову веру, из недара источне цркве, чврсто чува своје јединство с православном Црквом. Сви таласи са запада удараху о њу, ударају још и сада, али се она одржала чврсто свагда, а одржаће се, даће Бог, и на све векове. У Богом задахнутим пророчким списима царство Божје на земљи представља се у облику дома Божјег, ко.ји се узвишује над свима гранама земаљским и јавља се као центар васеленског мира и јединства, — у облику камеиа, који је испунио сву земљу, — у облику дрвета, које је иокри-