Srpski sion

Стр. 70.

„СРПСКИ СИОВ."

Бр. 5

смеје се. Није ли блажен он? Нису-ли блажени, који се смеју? Погледајмо сада на људе, како веле, судбом ожалошћене. „Вечита невоља, постојани плач, ето то је наша судбина" говоре они. Плаче немоћна злоба, плаче понижена гордост, плаче увређено самољубље, плаче незадовољена страст, — нису ли несретни сви ови, што плачу? Може-ли дакле онај, који плаче, бити блаженим?" Не о томе блаженству и не о тим сузама говори Христос. Према томе није могуће бити блаженим само зато, што те у животу срета иостојано задовољство. радост, весеље, — горе вал^ж с/иНлоцшлка нмн^к: гаки; возрмдат н воспллчете, — говори Спаситељ. (Лук. VI. 25.) Но и утеху обећава Он не онима, који плачу лажним сузама, еузама греха, страсти и порока. То су сузе празне, сујетне, сузе грешне, достојне оних, ко.ји плачу; те сузе узрокују смрт душе и тела. /ИТца сегш печалк с.иертк сод-киокаетк — говори апостол. (2. Кор. VII. 10 ) Зашто и радп чега је дакле нужно плакати ? Какав плач може донети утехе и увести у блаженство? Преп. Симеон, нови Богослов, учи, да ономе, који јасно разумева смисао прве заповеди Христове о блаженству и верно га врши, није тешко разумети и смисао друге заповоди, лако га и извршује и достизава блаженство, које је у заповеди обећано. 1 ) Праву смерност, искрено знање грешне сиротиње своје прати код човека д) 7 боки осећај своје недостојносчи пред најсвегијим Богом и производи у њему сету, скрушеносг и сузе. Такову искрену смерност природно прати свагда искрени плач. Ето о том нлачу за грехе, о тима плачућима, који плачу услед знања дубоке своје грешности и и своје недосто.јности пред Богом, — говори Христос Сиаситгљ зановедајући: клажени паа = ч8цј'|'и , гаки> тУи оут*кшатс /Л Тако уче и св. оци и учитељи црквени, као н. пр. св. Василије Велики, св. Јован Златоусти, Теофилакт Бугарски. 2 ) Знајући грешносг своју и грозоту и видећи немоћ своју — избавити се од греха, шта друго да чинимо, него да плачемо горким сузама искрене туге? Слабо и неразумно дете, које је залутало пред родитољима или нало у беду, горко плаче, да би изазвало саучешће и помоћ. Тако и ми, грешна и слаба деца Оца ') Преп. Симеона, нов. Богосл. 12 слов. 2 ) Преп. Михаил. Тум. св. I. 80

небеснога, ради своје зле и слабе вол>е и услед замке нечастивога падајући у грех, дужни смо проливати сузе покајања о учињеним гресима и смерно молити милости и номоћи. Нико није достојан толико сажалења, колико греси наши ирошли и садањи. Ко се често удуби у себе и нажљиво размишља о својим гресима, тај ће свагда имати узрока узданути ради греха својих. Погледамо-ли на минули свој живот, и у детињству, и у младости и у скорашњем времену, видићемо грехе своје. Погледамо ли на себе сада, на своје жеље, мисли, ноступке, — увидећемо, да смо грешни пред Богом и пред својим ближњима. Жноги> во согр<кшашх кси, — говори св. апостол Јаков. (Јак. Ш. 2.) Дцн (НЧЈЛ1Х, гаки> гр"к^а не шиалш, говори св. Јован Богослов, севе прмфа{<ик и нстинк! н^кстк вх насх. (1. Јов. I. 8.) И све цотле, док ми живимо на овоме свету, док носимо ово грешно тело, ми нисмо никада сигурни од грешнога нада. Ж'Тр& веск во зл-к лежитх. (1. Јов. V. 18.) — говори аностол, гакго все, ежс ВХ Л4 'Тр'к, портћ ПЛОТСКЛА и портк ОЧЈСХ и гордостк житеискла . (1. Јов. II. 16.) Опасност са стране слабога и немоћнога тела и борба његова са грешним побудама и страстима својима опасност са стране невидљнвога сатанеђавола, — све то ири знању наше грешне сиротиње, побуђује у нама срдачну скрушеност и изазива сузе плача Сви светнтељи били су дубоко проникнути чувством бола, искрено знајући сву онасност свога положаја у свету греха. 0\|*ви лш^к, гакш прнинстви лш продолжнсд, тужио је ][салмопевац. (109. б.) Оклашнх аза чмов^ккх: кто лја извавигх мЗ т*кла слирти сед, — вапио је апостол. (Рим. УП. 24.). Тако ми сетно тугујемо у овом животу, огледајући на сво.ј бедни, грешни положај, — но шта, ако номислимо на наше учешће и у другом животу? Чије срце да се не скруши, чија душа да се не наиуни осећајем туге, чије очи да не пресузе, ако — размисливши искрено о својој грешној недостојности, о својим норочним склоностима и страстима — номислимо на неизвесност смртнога часа и на, праведни суд Божји иосле смрти ! Нечисти ми у својим мислима, осећајима, жељама; грешни нред Богом неправи и пред ближњима, све заиоведи Божје ми смо преступали. Како ћемо са јавити пред лицем пресветога и праведнога Бога? Чим ћемо се оправдати пред судом Његовим ? Ка-