Srpski sion

Б р. 5

и СРПСКИ СИОН."

кав удео нас очекује? Та једина ужасна неизвесност довољна је, па да лијемо из очију наших незасушиве потоке суза, да срде наше постане неизмерно море бола. И у нашем бедном положају доста је, да се срце наше скруши и излије у горким сузама плача. Но још јаче морају бити сузе наше, још већи бол наш, ако ми од својих греха обратимо се гресима наших ближњих; ако сазнамо и видимо ту бездну греха, у коју је по учењу апостола поринут свет. (1. Јов. V. 19.) И о том болу, и о том плачу болу и плачу због туђих греха, — по тумачењу св, Вас. Великога, св. Јов. Златоустога и других отаца и учитеља цркве, — говори Христос Снаситељ такође, обећавајући онима, који плачу, блаженство утехе. Није могуће, да греси наших ближњих не побуде, у нама искренога сажалења и саучепгћа. Ми саучествЈЈемо с нашим ближњима по урођеној нам природи у њиховој тузи, болу и несретним околностима. Тим више дужни смо саучествовати, видећи грехе њихове, видећи окорелост њихову у тим гресима и њихову нераскајаност Зато су и светитељи често тужили и жалили због греха ближњих својих. И плодоносне бивају сузе такове. Таковим сузама плакао је Спаситељ угледавши Јерусалим са горе Јелеонске, а предвидећи његову пропаст. (ЈГук. XIX. 41.—-44.) Таковим сузама плакао је у староме Завету пророч Јеремија, проникнут љубављу спрам својих сународника, који предани беху ради умножења безакоња вавилонскоме ропству (Плач. Јерем.) Таковим сузама оплакивао је св. апостол Павле народ Израиљски, кад је желео, да боље сам буде одлучен од Христа, само да би се спасла браћа његова и сродници по телу. (Рим. IX. 1—4.) И он нам даје поуку плакати сх плачбфими (Рим. XII. 15.). Још већма мора побудити горки плач постојано праћење безакоња, заблуда и нераскајаности свуда по свету. Љубав Богу и ревност за славу Његову треба да побуди у нама горку тугу и сузе бола, када видимо, да Бога тако мало њих нознају, тако Га мало њих љубе и прослављају. Ето неисцрпнога извора суза за душе нраведне, које непрестано уздишу због постојаног разорења царства Божјега на земљи. И тако је за праведне овај свет стан беде, место туге и бола, долина суза. (Наотавиће се).

Представка ерпеке црквене опћине загребачке у погледу ерпеке заетаве. Вагиа треузвишености Свијетли Ване! На позив господина градоначелника окитисмо дне 2. децембра 1898. нашу цркву и опћински наш дом заставама. Живећи у правној држави, у којој је слободан изражај мисли и освећења законом зајемчен, држасмо да од нас нитко с правом неће моћи захтевати, да изражавајући своју лојалност, затајујемо своје народно биће и свој народни осећај. Зато истакосмо на цркву и опћински дом земаљску, царску и српску народну заставу. Ове смо заставе изнели око 7 сати у јутро. — Око 11'/ 2 часова прије подне, истога дана, дошло је редарство, те је редарствени повјереник скинуо ерпску народну заставу, која је иа нашем дому изнад нашег парохијалног звања висила, — уједно је известио нашег предсједника, да је то по вишем налогу учинио. Узимајући овај налог са достојним ресиектом на знање, част је потписано.ј опћини изаћи пред Вашу Преузвишеност са овом представком, пошто држимо, да за речени налог није било ни правног разлога, ни стварног повода. У правној држави слободно је све, што законитим путем није изрично забрањено, односно, што не стоји у протусловљу са поетојећим законитим нормама. Са овог нравног становишта полазећи држи покорно потписана опћина, да државна власт не може виједном грађанпну пријечити, да српску народну заставу на својим зградама истиче, јер та застава није ни законитим, ни наредбеним путем забрањена. 0 употреби боја за заставе постоји у нашој отаџбини законска установа у §. 61. зак. чл. I. из год. 1868. Другога закона нема. — Одредба §. 61. гласи: У послових автономних имаду се унутар граница краљевина Далмације, Хрватске и Славоније употребљавати сједињене боје и грбови истих краљевина, потоњи провиђени круном ев. Стјепана.