Srpski sion

В р . 26.

О тр. 40^.

варајући Н4се речи и Фразе. виче и удара песницом ио катедри, да би чим винге дао израза својој речи. Овде осећаш, к^ко се иаша црква верно ирименила човечЈОЈ природи, кад проиовед није сместила у састав богослужбеног обреда. Сав наш обред, сам по себи, састав.ља најбољу проновед, тим активнију, што је свако ирима не као човечју већ као Божју реч. А црквени идеал наше нроповеди, као живе речи, јесте учење вере и љубави, по божанским списима, а не само узбуђење осећаја, као неопходно утицање сваког свећенослужитеља на оне, који се скунише у цркву ради молитве. IV. Веле, да обред није важно, већ другостепено дело. Но има обреда и обичај^ којих се одрећи — значило би одрећи се самога себе с тога, што 1 се у њима одражава духовни живот човека или целог народа, — у њима се ноказује цела душа. У разлици обреда изражава се најјасније коренита и дубока разлика духовне преставе, која се крије у неиознатим с<1>ерама духовпог живота — управо она разлика, која смета слићу или иуноћи узајамног саосећања ме!)у разнородним народима и саставља основни узрок разлике између цркве и вероисповеди. Одрицати, са занешене космополитске тачке гледишта, акт те привлачие или одгојне силе, сравњујући је с предрасудама — значило би исто, што и одрицати моћ сродства (\Уо1)1уепуагкЗзс!)«^), која ностоји код људи у личпим одношајима. Како је нпр. код разиих народа знатпа разлика у обреду погребавања и у поступању с телом покојника! Јужњак, талијанац, бежи од свог мртваца, стара се да га чим пре изнесе из своје куће, а оставља другима да се брииу о његову укопу. Наиротив карактерна је народна црта — религиозан одношај к мртвоме телу пун љубави. нежности и подобности! Од памтивека на до данас разлеже се над иокојником плач пун поетичности, прелазећи с примањем нових религиозних обреда у свечаиу црквену молитву. Нигде у свету није се обичај и обред иогребавања

тако високо уздигао, слободно можемо рећи, није дошао до такове виртуозности, као код нас, и иема сумње, да се је у тој његовој хармонији одразио народни карактер, с нарочитим, нашој нрироди својственим ногледом на свет. Црте смрти свуд су ужасне и одвратне, али их ми одевамо лепим покриваиом, ми их украшавамо свечаном тишином молитвеног расиоложења, ми над њима песму појимо, у којој се ужас побеђене природе слива у једно с л>убављу, надом и побожном вером. Ми не бегамо од свог покојника, ми га и у гробу китимо, и нас нешто вуче том гробу — да се загледамо у црте духа, који је оставио свој стан; ми се клањамо телу и не отказујемо му последњи пољубац, већ стојимо иад њим три даиа и три ноћи с читањем и појањем црквених молитава. Наше погребне молитве пуне су леноте и величија; оне су дуге и не журе се да чим нре предаду земљи тело, које је већ трулеж дирнула — а кад их слушаш, чинити се, да се пад гробом даје не само последњи благослов, већ као да се око њега свршава велика црквена свечаност у најсвечанијем треиутку човечјег живота! Како је схватл>ива и како је мила та свечаност нашој иравославној души! Но странац је често не схвата с тога, што му је она — сасвим туђа. Код нас се осећај љубави, поражен смрћу, шири у погребном обреду; код њега — тај се осећај са истог обреда болно грчи и губи у силном страху. У Берлину је живео неки Немац лутеран, па је у Русији изгубио своју сестру, која беше иравославне вере, а ои ју је јако волео. Кад је дошао у очи погреба и видео своју милу сестру где лежи у гробу, страх га је обузео, срце му се стезало и јасно се могло ириметити како је затим осећај љубави и побожности у њему уступио место своје одвратпости, с којом је присуствовао и при опраштању с мртвим телом, кад је већ био приморан да сам у њему учествује У том, као и у многом другом, Немац не може да нас схваги, док не проживи с нама и не уђе у дубине нашег духовног живота. С тога, као што изгледа, ништа