Srpski sion

С тр . 408.

Б р. 26.

толико не бупи лутераиа у иашо.ј дркви, као клањање св. моћима, што се нама, по природи нашој, чини тако просто и природно, — кад се већ и својим покојнидима клањамо и њихово тело грлимо и поштујемо при погребу. Он, пошто не живи нашим животом, не види у том поштовању ништа до дивху сујеверу, а за нас — покрет и чин љубави, са свим је нешто природно и просто. ЕБему је тешко да нас схвати, исто тако, као што је нама дивљачки и непри јатно слушати о недавно у енглеском и германском друштву ноииклој агитадији, која тражи, да се уведе нов обред ногребавања. Она хоће да се мртви не предају земљи, већ спаљују у нарочито за то конструисаној пећи, — а то траже са утилитарног хигијенског гледишта. Та се иропаганда упиње из петиних жила, скуиљају се митинзи, састављају се другитва, конструишу се на рачун извесних особа усавршене иећи, изводе се хемичка истраживања, компонују се тужни маршеви, који би имали да прате спаљивање Гласови се дижу, крика се множи, у име друштвеног добра. Из каквог далеког света, из каквог начина живота допиру до нас ти звуци — а како је тај свет иама туђ, како непријатан и хладан! Не, не дај Боже да умрем у том крају, у туђини, далеко од миле мајке — земље нравославне ! (Свршиће се). Заповеди о девет јеванђеоеких блаженетава. П. М. Бородин. С руског превео: Дим. Витковић. (Свршетак.) Најузвишенији пример поднашања поруге, увреде и мучења представља сам Хрпстос Спаситељ. Потресајући више свега јесте време крстних Његових страдања. Невини Страдалник трпећи срамотну крстну казну, морао је у донуну својих страдања слушати зла тумачен.а о себи, слушати дрски смех на себе. Ено пролази у гомилама народ мимо божанственог Страдалника, и неразумни, лакомислени подругљиво клпма главама својим погрђујући Га. Ено стоје противно ирвосвештеници с књижевнитџша, старешинама, и фарисејима, и дрски,

безумни злурадо се нсмевају над светим страдањима Христовим. Ено са обе стране Страдалника висе распети разбојници, и они, који су изгубили чистоћу, заразили се нреступима, ругају Му се чистоме и невиноме. (Мат. XXVII. 39—44.) И шта на то све Господ? У души Његовој тако је много љубави ирема грешним људима, да на иречиста уста Његова не излази никакви укор безумним распињачима и увредитељима. Осушена уста Његова не изговарају укора, него опраштајућу реч љубави, Христос се моли Оцу Своме за Своје раепињаче, који Му се ругају: Оче опрости им, јер не знају шша чине. (Лук XXIII. 34.) Узвишенијег од овога примера и не може бити. Хрисшос иосшрада за нас, говори апостол, и нама осшави иример, да сљедујемо сшоиама Његовим. (I. Нетр. II. 21.) После Христа вређали су, гонили и прогонили, кушали и мучили све оне, који су исповедали име Христово. Сам Христос је то нредсказао. Ето ја вас шаљем , говорио је Он ученицима Својим, као овце ме(ју вукове . , . Јер Ие вас иредаши судовима и ио зборницама својим биКе вас: и аред владаре и цареве води&е вас Мене ради за сведочансшво њимаи незнабошцима... И сви Ле мрзити на вас имена мога ради. (Мат. X. 16—18, 22.) И какве само увреде, каква мучења нису ноднелп за Христа свети апостоли, првн исповедницп имена Христовог. Подвргавајући се најжешћим страдањима телесним, они су страдали и умпрали спокојно, подносили страдања без најмањег непријател,ства према својим мучитељима, у својим мучењима они су се радовали и благодарили Богу. Тако, када су св. апостоле за проповед јеванђеоску избили и отпустили, заиретивши им говорити о имену Христову, они су се радовали, што су се удостојпли иримитп по ругу за Хрпста. А они — приповеда св. Лука — ошидоше од сабора радујуЛи се, шшо се удосшојише иримити срамоту за име Госиода Исуса. (Дел. ап. V. 40—41). Камењем су засулп Јудеји за исповедање Христа св. архиђакона Сгефана и он је с иотпуним душевним сиокојством трпио мучење, јасним погледом молио се Христу: Госиоде Исусе ирими дух мој . . . Госиоде не узми им ово за грех. (— VII. 59—60). Велики Стефан, — пише св. Григорије Ниски, као неку пријатну росу нрима на тело своје једну