Srpski sion

Б р . 26.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 409.

за другом летећу тучу од камења и благословом награђује убијде, молећи се, да им се не урачуна ова.ј грех.* Св. апостол Павле сведочи, да се св. апостоли у свему показују као слуге Божје у великом трплењу, у невољама, у бедама, у тешким околностима, под ударцима, у тамнидама, у нрогонствима, и увређени, но ипак свагда се радујући. (II. Кор. VI. 4, 5, 10). Крст и мач бнла је кодка св. апостола, крст и мач очекивао је и њихове последоватеље; радост и весеље осећали су за време мучења св. апостоли, радост и весеље имали су осећати и први Хришћани. Три века су Хришћани подносили различита тешка гонења. Три века се проливала крв хришћанска. Стављали су их на искушења и испитивања. Распињали су их, одрубљивали им главе, пробадали конљем, спаљпвали на, гломачама. Злоба непријатеља имена Хрисгова измишљала је за Хришћане такова најжешћа искушења, такова ужасна мучења, да се и при самој помисли на њих крв следи у жилама, језик онеми. Но сва су та мучења подносили они храбро и добродушно. При свима ужасима смрти они су се бојали само Бога и нарушавања Његових заповеди. Они су се бојали само тога, да се крст Христов неби у њима збрисао одрицањем, нринашањем жртве или злом мишљу. Једини је Христос био у њима, и у срцу и у устпма, и у тајним молитвама и у јавном исповедању вере пред незнабошцима. Вером у Госнода Исуса они су спремни били решити се на све, што им је предстојало од непријатеља имена Христова. Нису они жалили ни свога иметка, ни самога тела свога, само да неби приносили жртву идолима, само да би сачували име Хришћанина за собом на свагда. Христа су они само љубалп, Христа се само бојали са потпуним уверењем, да је уз Њега право спасење, а без Њега вечна ногибао. Невидљива благодат Божја их је крепила и одушевљавала норед тешких телесних страдања, она је давала души им мир и спокојство, и они су чак с весељем сретали и саму смрт. Ево какова је мучења трпио и како их је подносио св. мученик Трифон. Када се је св. Трифон одрекао, да принесе жртву идолима и тврдо исиоведио веру у Хрисга, гневни управитељ области Аквилин заповедио је, да га обесе на дрво и бију. Без забуне и страха саслушао * Дела у руск. део 2 стр. 472.

је Трифон одредбу унравитељеву, сам је скинуо са себе одећу и предао се у руке мучитеља. Три часа трајало је ужасно мучење страстотрпца Христова и он је показао само храбро трплење: ни гласка, ни уздаха нису чули мучитељи из уста његових. Када ни нове опомене Аквилинове нису имале успеха, светитељу је било спремљено ново мучење. Спремајући се на лов Аквилин је нривезао мученика за коња и повео за собом. Трифон је триио ужасно мучење. Тада је била владала зима и јак мраз. Ничим не покривене ноге св. мученика скочањиле су се, премрзли палди ногу његових отпадали су. Коњи су стајали на ноге страдалника, гулпли кожу са њих и раздробили им кости. Но храбри мученик Христов загрејан љубављу нрема Богу није ни за што узимао бол и певао је псалме Давидове. Немилосрдни мучитељ изиислио је још ужасније мучење. По његовој заповеди забили су оштре клине у ноге Трифонове и тако га водили по граду. Мученик је осећао страшну бол у ногама и од клина и од јакога мраза и снега, но представљајући пред собом Христа, тешећи се надом на будућу награду, он је са радошћу подносио муке. Мучитељ се зацивио храбром трпљењу његову. „Зар ти Трифоне још до сада не осећаш болове мучења?" — запитао је он страдалца. Као са неким прекором одговорио му је св. мученик: „И до сада ти ниси могао појмити, да мене крепи сила Божја, — кад ћеш престати кушати Духа светога? Зар ти ниси разумео, да је свемогућство Христово неодољиво?" Разјарени унравитељ измислио је нову казну за светитеља. Трифона везанога обесили су на дрво и били шипкама без икакове милости, а осим тога бокове му палили са свећама. И гле, за време ове казне, изненада небеска светлост озарила је била мученика и прекрасни венац јавио се над главом његовом. Мучитељи су од страха попадали онесвешћени на земљу. А Трифон осећајући долазећу помоћ с неба, пун радости и весеља, обратио се са благодарном молитвом Богу. Видећи напослетку, да при свом своме настојању — поколебати веру у угоднику Божјем, ништа није успео учинити, немилосрдни Аквилин заповедпо је, да га посеку мачем. (Мин. 1 фебр.) Прен. Исак Сирин приповеда о једном младићу, по имену Теодору, који је био предан