Srpski sion

„СРПСКИ

СИОН."

С тр. 3.

и правде, устаје, ил' браћу да ослободи, ил' животом да илати љубав своју братску и хришћанску, — а кад је оно надвладао најсилнијега противника свога, нит се горди нит весели Марко, него: „проли сузе нпз бијело дице, „јаох мене до Бога милога, „ђе иогубих од себе бољега!" Томе човјештву и смирености хришћанској, научила је Марка, научила сриски иарод наш, света православна црква наша! Марко се не боји никога, „разма једног Бога истинога", и зато на диоби, царства српскога, по смрти цара Душана, пресу^ује Марко на коме је царство, али пресу^ује: „ни ио бабу, ни по стричевима, „већ по правди Бога истинога". Тако се Бога бојати , а ни на кога се не обазирати, него само на Бога, научила је Марка, научила сраски народ наш, света православна црква наша! А тако нас научити, могла је црква наша само зато, што је учио свој свога, па је с тога наука Христова и свесрдније предавана, и радосније примана. Научити тако, могла је нас црква наша и зато, што је учила језиком нашим народним, па смо тако науку Христову и боље разумјети, и лакше ју научити могли. А напошљетку, народ је наш науку Христову и боље разумјети и лакше научити могао, ме^у осталим и зато, што се учио у цркви, у којој су светитељи, и нашега кољена синови: Симеон мироточиви, Светитељ Сава, Арсеније и Максим, и толики други из народа нашега угодници божји, па је зато и црква као наша народна, могла боље утјецати на срце наше и душу, и отворити у нама живи извор љубави братске и хришћанске. Отуд таква љубав хришћанска у нашега народа српскога. А да се множи у нама и ме^у нама све више и више, та љубав братска и хришћанска, ми смо по епархији нашој, и ове године служили службу: „IV оулшоЖЕнУи / иоекј н искорснжТи нбнакистн И ксаКК1/Д зловм", и молили се Вогу да нам даде над собом владе, да можемо у свему

вршити свету вољу његову, да можемо љубити и непријатеље наше, јер „ако љубите оне, који вас љубе, какову имате плату. не чине ли то и цариници?" говори нам Господ наш Исус Христос. Немрзити дакле ни на кога, него љубити н противника свога, дужност је свакога хришћанина, јер свима је нама заповједио Христос, да љубимо и непријатеље наше. Свима, а особито свештеницима, који су дужни и у томе да буду добар примјер другима. „Ви сте свјетлост свијету, ви сте сол земљи" рекао је Христос Апостолима својима и ученицима, а по томе и нашљедницима њиховима свима без разлике свештеницима. И нато смо ми сви, цркве Христове свештеници, у првоме реду дужни, животом нашим н дјелима свијетлити свијету, и држати га у чистоти срца и светињи душе, као што и сол и свјетлост освјежава све и брани од кварежа и учмалости. Но свијетлити свијету и чувати му срце и душу дужни су даље и сви они, на које гледа свијет као на своје старије и бољаре, били они претежнији, одличнији, богатији од других ма чиме. И ти сви, такође су дужни да свијетле свијету животом и добрим дјелима својима, јер зла отимају мах у свијету понајвише онда, кад је слабо евангелске свјетлости и соли код онпх, на које гледа свијет као на своје старије и бољаре. Црква је Христова у првоме реду живот, и зато се код чланова њених, не гледа ни на што толико, колико се гледа на живот њихов, на добра дјела њихова. „Таки> да проск^ктнтс/А ск-ктх кашх предх чедок Ф ки , гакш да кидатх д о е р & а д Ф лл клша , . ." а све друго, више мање, шарено је лишће, које вене и пада, без многа о њему рачуна; а дјела су наша род и илод праве вјере наше, род и плод, по коме се разликује дрво од дрвета и цијени више или мање у царству небееном. И то је српски народ наш добро уочио, и лијепо казао у оној пјесми нашој народној: „Ој човјече праведниче, „један божји слуисбенпче,