Srpski sion

Бр. 3.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 43.

тога спомена Светптељскога и у почаст црквеношколскпх просветних трудбеника. Званице су били: цело свештенство месгно, професори Богословије и Гимназије, те наставници православних српских основних школа. Његова Светост благоизволела је подићи* чашу у славу Божју и Светитеља Саве, а у здравље свпју искупљених просветних трудбеника, изразив раду њиховоме своје високо признање. Његовој Светости имали су част захвалити се и наздравити : ректор Богословије виреч г. протојереј Јован ВучковиЛ , директор Гимназије г. Василије ВујиК и унравитељ основних школа преч. г. протојереј Василије КонсшантиновиЛ. Лепа здравица г. Вучковпћа изречена је овако: „Ваша Светости! Гледајући нас данашњега светосавскога дана окупљене око Патријарха свога, Поглавице и СХца, човјек не може, а да се не откине од садашњице и да се не вине у прошлост, па пз ње да позове све своје и мило и драго, све, који су му ма чиме угодили, да буду с њиме у часу овом светосавске славе. Ој, лијепо нас је оставио свети Сава. Еао лијепе, једре п снажне маслине оставно нас је свети Сава наш, маслине, његовом светом руком посађане, његовим чистим срцем подигнуте и његовом небеском душом утвр^ене, Али, као што у крвавим својим сузама биљежи наш љетописац-очевидац, ради гријеха отаца наших снашла су нас тешка искушења. Вихор из Азије заљуљао је у корјену Савине маслине. Стаде се ломити сад Савин. Не само гранчице, него и дебеле гране откидаху се са Савиних маслина. И многе падоше на несретно мјесто, гдје п увенуше и нструнуше. А једна се откиде и вихор је однесе у страну земљу, гдје она паде, па и остаде. Из те гране развија се ево већ преко 200 година стабло живота нашега, живота српскога народа и његове православне цркве у земљама државе, којом данас сретно влада премили и витешки наш Господар, Франц-Јосиф Први. (Бурно: Живио!)

Отргнуту и на страну земљу бачену грану са стабла светим Савом одхрањеног, није било лако у ту земљу усадити и сачувати је да не увене, већ да пусти клице, да буја и расте и у ново стабло да се развије. Савине руке требале су, Савино срце и Савина душа морала се заложити у тај посао! Али Савиних руку нема у свијету много, Савино срце не куца у грудима сваког човјека, Савина душа није сваком смртном дана. Па зато и није посао одгајања са Сави на стабла одтргнуте гране могао поћи сигурно и брзо. Застајало се, пуштало се да закржља, лијечиле су се ране и повреде и опет се кретало и покрет прекидао. Није било свагда Савиних руку, његова срца и његове душе. А кад се посла и прихватиле руке попут Савиних и срце попут Савина и душа попут Савине душе, онда су или други силом својом, премоћу својом, или лукавством својим те руке спутавали и срце то стјешњавали и душу ту гњечили, или смо пак ми сами у неслози, немару, злоћи и неразбору својему то чинили! Па зар је чудо, да су ријетки кораци у напредовању нашем ? ! Рекао бих, да се броје од сто до сто година! На раскршћу првог стогодишта стоји нам слика вриједнога митрополита Стае(ЈЈана Сшрашими^шиба, (Слава му!) а на раскрсници другога стогодишта гледамо патника, патријарха Георгија , Светост Вашу. (Одушевљено: Живио! при којем све званице устају са својих места) и свједоци смо подвига Ваших око закржљала стабла, које се развија из отргнуте са Савине маслине гране и гледамо како се руке Ваше спутавају и срце Ваше давп и душа Ваша прптискује, али се отима и ради и онда, када би човјек мислио да ће под теретом бола душе и срца клонути и малаксати. Не бих хтио својим ријечима и мислима цртати стање, у каквом је Светост Ваша управу над црквом нашом примила. Како сам худе среће, могло би ми се добацити да претјерујем, или још и горе што, кад бих својим ријечима истину посвједочно. Зато прибјегавам ријечима по-