Srpski sion

Бг. 3.

„СРПСКИ

сион.-

Стр. 45.

неке нове струје, које данас узнемирују разположење духова тамошњег грађанетва. Његова преузвишеност зна — као изврстан познавалац одиошаја па истоку — много боље од мене, колика важност припада веропсповедним питањима ме!)у народима на Балкану, дакле н у Боснп и Херцеговипи. У верОисповеети и у њенпм устројствима се концетришу не само пародни осећаји, пего сви погледи на живот и свет, по који пут и цела култура дотичнога народа, тако, да оспм вероисиоводног живота пема, а н не може ни да буде, политичког жпвота. Сасвим је разумлшво, да се сукоби на том пољу могу па који пут да изазову заиста непобедиву иасивну нротивност, а но који пут п очворени отпор. Па кад дође до незадовол.ства, до тужбе и жалбе, опда бива често, да се из сасвим других — личних. рецимо, и номестннх — узрока, насталп покрети нренашају и расправљају на нољу црквеном и веропсповедно-школском. Тако је то увек било под отоманском владавиномЈ а тако је мање више и данас у Босни и Херцеговпни. То прилично јасно доказују последњи иокрети међу иравославнима и мухамеданцима, израженим у више споменутим меморандумима. Ови списи су путем опетованих денутација нредапи бос.-херц. влади, на и па другим меродавним местима. Ја не ћу да улазим нодробно у садржину ових меморандума, јер ми је добро познато, како се ти списи обично састављају, било од невештих људи, било од страних људи, који живу од туђег немира, па ио који пут и у својој неспособности заведу неуког Босанца на странпутицу, о којој овај у почетку свога покрета ни сањао није. Али нека је садржина тих меморандума у појединостима макар колико погрешна или нретерана, за мене је свакако већ ексистенција т. ј. биће тих мсморандума један симптом, један знак јавног разноложења — иа макар и мањине — дотичних вероисповести. Не да се замислити, да ће читава скунина мање више угледних људи без сваког узрока и само од обести годину или две путоватн од Сарајева до Беча, па и до Цариграда. Признајем драге воље, да су многи од тих православних и мухамеданаца заведени и надражени, да они по који иут у својим тужбама ностојеће околности иретерано или неистинито представл>ају, али не да се опет ни то порећи, да у оваким случајевима мора ипак бити неких за владу и земљу неиријатних расположења у на-

роду, на која се дотични путници и тужитељи — макар из сасвим других разлога — иозивати могу. Дакле, не толико садржина, него само биће тих меморандума православних и мухамеданских јесте важно и одлучно за мене. кад хоћу да нросудпм оиће расположење духова у Босни и Херцеговинп. Великп дио тих меморандума тражи устројство унутрашњпх одиошаја православне и мухамеданске вероисповести. Преузвишени господин министар је пре толико година, како већ рекох, мени дао одговор : да влада дотичну иницијативу оставл.а потиуно црквеним великодостојанственицииа и да влада не ће сувише да утиче на овака устројства. Ја мислим, да је ово начело сасма нраведно, али држим и то, да кад се већ влада боеанска, тако рећи, меша у све гране и потхвате јавног, било нривредног, било културног живота — и то све еамо ради тога, да напредак буде што скорији и што брже — онда не би влади нитко замерао, кад би она уз своје ираво највишег надзора мудро утицала на рад око унутрашњег устројства православне и мухамеданске цркве. То би било не само целисходно, него и праведно, а нарочито са политичког гледишта саевим потребно. Него нпсу, славни одборе, само такова устројства нужна, која задовољство п иокој дотичних вероисповести зајамчују, иего је потребан за јавни поредак и мир међу свима вероисповестима, које се налазе у Босни и Херцеговини. Тај носледњи мир је данас ирилично поремећен, иа ако већ влада баш нама ни права ни воље, да се меша у рад око стварања сноменутих устројстава, свакако је њена дужност, да озбиљно размцшља и поради око тога, како бп се узпоставио потпуни мир међу вероисповестита у поседнутим земљама. Ја не ћу да улазим у појединости, а то нарочито према узвишеноме г. мпнистру није поТребно, јер ои боље зна, него ја, од куд долазе и када полазе валови иреревних тежња повређених чустава на овом иољу. Ако је борба на политичком и на друштвеном пољу дозвољена, па и много иута и здрава, оиа је сасма сувишна на пољу верском, које је тако важно и тако осетљиво, као што сам већ пре разложио. Познајући верску толеранцију и објективност госп. министра у том погледу, ја очекујем са поуздањем и великом надом, да ће он сваком рушењу мира међу вероисповестима — макар