Srpski sion

С тр . 268.

СРПСКИ сион.»

В р. 1?.

за члана, а Темишварској Епархији за црквену поглавицу мпогодишљег проту Сомборског Ђорђа Брапковића. Дана 11. (23.) маја 1882. г. ступио је "Борђе Бранковић као изабрани Енископ Темишварски у монашки чип и буде 6. (18.)јунија произведен за архимапдрита Ковиљског, а 1. (13.) јулија за тим посвећен за епискона Темишварског. У том достојанству био је епископ Георгије Бранковић пуних осам година. Дана 21. априла 1890. изабрао је српски народно-црквени сабор еиископа Георгија Бранковића за архиепископа и митрополита Карловачког и патријарха српског. Избор овај потврдило је Његово Величанство превишњим решењем од 24. априла 1890. г., које је у седници српског народпо-црквенога сабора од 28. анрила 1890. год. обнародовано, те изабрани и превишње потврђени патријарх ГеоргиЈв БранковгсЛ буде свечано уведеп у своју митрополитску столицу дана 29. априла 1890. године. Превишњим решењем од 24. аирила 1890. благоизволело је 1Бегово Величанство, нремилостиви наш Краљ Фрапц Јосиф Први, новоизабранога и превишње потврђенога патријарха, Његову Светост господина Георгија ЕраиковпГм именовати Својим правим тајним саветником, а превишњим решењем од 5. (17.) марта 1893. благоизволело је Његово Величанство најмилостивије одликовати Његову Светост преузвишенога господина патријарха Георгија орденом гвоздене круне првога степена. Његово Величанство тадањи Краљ Србије Жилан, благоизволео је Његову Светост 3. (15.) априла 1883. одликовати орденом св. Саве нрвога степепа, а Његово Височанство Књаз Црпе Горе Иикола I. орденом Данилова реда првога стенена, 30. јануара 1895. године.

У СЛАВУ

ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ ГЕОРГИЈА ВРАНКОВИЋА

Очи моје — да л' ме не варате?! Је ли вила љубави Србинске, Што се сјаје са Сионска виса? Јеси л' чедо, бело лане дана, Ил' прашина само узвитлана, Што нас дави, и кужи и тлачи, К'о што нису ни душмански мачи ? Очи моје — да л' ме не варате!? Је ли Ђорђе на беломе ждралу, Бојним копљем што гађа аждају, Халу мржње, клевете, омраза Породил^у Косовских пораза ? Није Ђорђе на беломе ждралу, Није крен'о копљем на мегдане, Но са крстом у десници руци, А с престола српског Светосавског, Крстом Оног, који све спасава, Из мртвила који васкрсава! Небу лећу мирисави даси, Па нас кади тамјан и измирна, К'о миомир са груди матерњи, А ја крену у свет невечерњи.

Мила веро мојих прадедова, Српска цркво српских мученика, Која дишеш миром њиховијем, Светим миром светих Неманића: Што посвети Милутина краља И првога Немању Стевана, И Саву нам света ученика И последњег цара мученика! Ти покрену са престола Саве II Ђорђија српског патријара!' У тој вери ето крену Ђорђе Са престола српског Светосавског, А на крају седме десетине Века свога, благословенога, Патријарштва године десете, Да окити цркву Србинову Боравиштем Њених ученика! Ученици биће учитељи Учитељи биће рода свога У науци Бога мученога! И ево се испунише снови, Златни снови великих јерарха