Srpski sion

Б рој 18.

„СРДСКИ СИОН"

С тр . 285.

да очима својима гледамо напредак и спасење рода свега. Пред лицем свију нас узвишени наш патријарх Георгије Бранковић отвара и крчи путеве духовној спли нашој, како не би постидни били нити на дому своме, нити у колу читавог свијета Божјег. Сваки пак онај, који би ћутке пролазио крај свега онога, чиме је патријархГеоргијезадужио народ свој — тешко би згријешио. На пошљетку не тр&жи се тијем, да уста наша славе и говоре о ономе, што је ијонако славно и само себи вјесником, негб је само дужност наша, да праведно и истинито изнесемо чињенице, — па ове онда нека саме о себи говоре! «• * * Без јерархије цркве нема. Ријечи ове истина су Божја, основни закон, кога је поставио сам Христос. Узвишену задаћу и службу своју врши јерархија према заповјестима Божанског свога начелника. Али поред благодатне помоћи Божје, много се још тога захтијева и тражи, да би свештеник достојно службу своју обављао. Тражи се ту много труда и самопрјегореша, много спреме и знања, јер су различне, често пута и одвећ тешке прилике, у којима се може наћи свештеник. Православни пак свештеник у цркви српској поред опћих својих дужности, да руководи наиме стадо своје путем до живота вјечног, упућен је, да се добро стара и пази, да сачува народ свој од свега онога, што би овоме пријетити могло, да му повриједи важност, достојанство, и сигурност у сва времена. На тај начин свештенство наше постаје снажним прегаоцем и одважним борцем за просвјету и опстанак народа свога. Овај значај и ову важност свештенства нашега тешко да је ико боље уочио од патријарха Георгија. Широким и проницавим погледом својим прозрио је он слабу страну нашу, залијечио, опоравио; тијем је основао и створио основу и полазну подлогу за љепшу културну будућност нашу. Једна дакле од највећих и најтрајнијих заслуга данашњега Слављеника јесте

стварање јерархијског тдмлашка на вишу и пижу јерархију. У подмлатку томе створио је он сам себи одушевљене и спремне помагаче. Мисли и замисли гвегове остаће у рукосаду његовом, од којих ће многи заузети важна, а с временом можебити и најважнија мјеста у цркви нашој, те започето дјело напретка настављатп и усавршавати. Много више наде за успјех свој имаће ови, јер ће без сумње много повољније прилике затећи од оних, што их је затекао патријарх Георгије. Ступивши на пријесто митрополита наших усамљен се видје у двору своме: не бјеше никога, коме би ма и најмањи дио бриге и посла свога повјерити могао. Али дух патријарха нашега клонуо није! Брзо и вјешто ствара он дјело напретка, показујући поуздан пут, којим крочити треба, да би се свештенство митрополије његове у свакој прилици и неприлици наћи узмогло. И гле! данашњем већ нараштају су^ено би, да плодове значајнога и велеважнога рада патријарха Георгија гледа и ужива. Како ли ће тек срећан бити онај нараштај, који ће још боље и савршеније успјехе рада овога гледати! Тада и у то вријеме у најачој свјетлости синуће заслуге патријарха Георгија ; нити оп, нити ми, нити околина наша не ћемо тада бити су|>ени према мјери обзира живота свакидашњег, него ће дјела наша праведном суду историје служити као једини подаци и извори. Умукнуће тада — велим — ти лични обзири и рачуни, који сметају и не даду, да се важност добрих дјела већ сада и од свијех оцијени онако, како треба, — али ништа зато, — што је сада заборављено и не учињено, сто пута ће се више на ум узети и учинити искуством, животом и признањем будућности. Очигледни напредак у животу цркво наше за вријеме патријарха Георгија није изненадан, није изазван страним и непознатим чињеницама, једном ријечи напредак овај није случајан, него му се надало, унапријед је смишљен и заснован, природномје посљедицом активнога рада датријарха и Олављеника нашега.