Srpski sion

С тр . 212.

„СРГТСКИ

СИОН а .

Б р . 19.

раширени рационализам, који — на жалост ширсњу раскола и секата добру услугу чини. Износи као главни разлог религиозној охладнелости и сувишну бригу за временитим, материјалним благом, а понаособ као најјачи разлог томе истиче претерано бављење политиком. За нас је Србе од снецијалног интереса и ноуке одељак трећи и четврти. У трећем одељку, где се јасно представља од коликог је штетног и рђавог утецаја рационализам по ширење расколника и сектаната, који се све то више од правог духа црквенога удаљују, од православља отуђују и сваку дужну нослушност и покорпост властима отказују, упозору.је се на прилике руске, које нас нехотице подсећају на жалосне и несрећне верске односе и наше и браће наше у Босни и Херцеговвни. Као што у извесним губернијама руским нодрива свету цркву и православље сектанство и раскол, нотпомогнут суровим рационализмом, тако се и у нас у преухитреној и прераној чежњи и тежњи за слободоумним либералним установама, основаним на начелима демокрације, хоће да поткоиа темељ црквп нашој, ударен самим осниваоцем њезиним. Исусом Христом, на иачелу јерархпчно-догматичком. И као што тамо захтевају расколници иотиуно оцеиљење цркве од државе и реорганизацију цркве у иравцу том. да се уведе ираво слободна избора ошнтинског иредставништава, свештенства и енисконства, којим се иревратом смера да обори постојећи црквени ред: то већ донекле (а доста) учинише овде код нас, у Митроиолији Карловачкој, па хоће још више у том правцу да учине и по Босни и Херцеговини наши тобожњи прваци. Хоће да се јерархија из управе искључи, из својих, црквом освештаних и узакоњених, права нотисне, а место тога да се узакони устројство на демократским начелима положепо, у коме се световњаштву искључиво право раснолагања са дрквом и црквеним имањем, свсштенством и епископством уступа, тако, да изглсда, као да ова црква и није на јерархично-догматичком начелу основана, и као да у њој јерархије и нема, ил' ако је буде, да остане сасвим бесправна и управо у цркви излишна. Тако ваистину изгледа у перснективи црква будућности, по илану наших народних вођа и нежел)епнх просвјетитеља. Таквом црквом усрећили су они нас и овде, а желе усрећити и браћу нашу у Босној и Херцеговини,

У четвртом одјељку раснравља гшсац о религиозном стању Алеутске епархије. Становништво те епархије сачињавају 50.000 православних и то: Грка, Араиа, Алеута, Руса, Словена из Турске и Аустрије и др. Религиозно стање код ових народности није посве једнако Изнад свију у религиозно-моралном погледу стоје Алеути, а за њима долазе Русини и Араии. Грци су, каже се, погружени у иолитику и трговину. Ниже свију у религиозно-моралном погледу стоје Руси п уопште Словени. Особиту позорност свраћају на се Срби. Они се баве само нолитичарењем, место да врше дела вере и нобожпости. Ни најважнију дужност свакога Христијанина, исповед и причешће, не врше они. На позив свештеника да дођу на исповед одговарају: шта тражиш ти од мене? какав грех? ја греха немам; ја сам добар Србин, и то ти је све! (стр. 161—162.). Заиста жалосна слика о религиозном и верском васиитању нашем. Боље сведоџбе од ове не треба. Од осталих пак одељака занимљив је још н одељак: духовна нросвета. Из њега видимо, да је уетројство школа у главном спроведено тако, да је врховна власт и надзор усредсређен у рукама врховног клира, св. Синода, иокрај кога Функционише такозвани Училишни Савјет, коме је председник вазда епископ. Исто је тако и гледе црквене управе. У православној Русији не заносе се идејама наших вајних политичара, да са у црквену управу силом утури световни елеменат. Та слободна и емпнентно нравославна Русија не познаје у цркви претежност и превласт световњака, како га то себи у нас сваком нриликом наши „4гЉиш р1е1л§ а себп виндикују и како га они но својим интенцијама и жел>ама хоће да остваре. У Русији се држе принципа: цркви иодај оно, што је њезино, те и управа над њом и њезиним имањем припада, већим делом и у главном, представницима њеним — еиискогшма. Дух православне цркве не познаје оног неограниченог учешћа н претеге световњачког елемента, као оно у протестаната. С тога би добро било, да се наши „ра^гез ра1пае" угледају на узор православне руске цркве, те би можда у захтевима својим, гледом на автоиомпу слободу, засновану ва ономе „широком" појму њиховоме, — мало скромнији били, а никада им ни на ум не би нало, да се са својим Православљем нред руским јавним мњењем хвале, оц-