Srpski sion

Б р . 21.

' „(ЈРПСКИ

СИОН."

С тр . 343.

Ж. Ж. Русо, о том вели: „неки оснивају добродетељ на људском рачуну; но ја исповедам, да не налазим чврста темеља за морал ван вере. Веле, да је врлина љубав к реду; но дали сам ја обвезан, да своју срећу томе реду жртвујем?Доиуштам, да тамо, где има интелигенције, има и реда; но с том разликом, што се ноштен целиви покорава, а непоштен целину себи потчињава и себе као једину сврху и центар сматра. Ако Бог не постоји, онда непоштен човек ираво суди, кад себе сматра неким средиштем" (ЕтПе III.) Кад би дакле људски ум и савест били једини извор моралних ирописа, — онда би каквоћа моралних начела зависила од интелигенције, начина васпитања, индивидуалних особина и навика, и од темперамента појединаца. А какав би онда могао изгледати морал, кога би прости и неуки, а иритом иодивљали и неваљали људи по својим личним особинама и нојмовима кројили? Сетимо се само оних грозота и зверских страхота, у Француској револуцији, које су настале у „образованој" Фраицуској, кад је у њој укинута хришћанска вера, а у место ње проглашена „ религија разума До чега је довела та „религија разума" и образоване и нросте људе у Француској?! Па кад би човеков ум и могао створити чисти идеални морал, — опет би те моралне идеје биле само људске иоуке, које би имале само људски авторитет , те не би биле довољно снажне у данима искушења и у борби између дужности и страсти, да човека на иравоме иуту одрже, јер за то треба неки виши, и највиши авторитет, који би човеку неумитном доследношћу, и без обзира на соФистику иокварена срца довикнуо: „ мораш"! Та цскуство нас учи да многе људе од престуиа и злочина задржава већма номисао на свемогућега и свезнајућега праведнога судију небесног, од кога се не може умаћи, или што сакрити, него ли страх од земаљских судова и тамнице. Сетимо се само оних пуно значајних народних израза: „помишљам на Бога и на душу"; „не могу га узети на душу"; „како ираво, тако здраво!;" „тако ми Бог помогао!"; „Има Бога!" и т. д. А шта тек да кажемо за оне грешнике, који су велике зло«ине иочинили, иа срећом нису ухваћени, или су усљед иовољног етицаја нрилика заслужену земаљску казну избегли, — па у тешкој болести на догледу смрти, — тог страшног весника иеумитне Божје нравде — дозову свештеника, и своје грехе иризнаду и исноведе, а тиме не ретко

и многу невипу душу од незаслужене казне и страдања избаве? Еда ли би они то учинили, да им је само ум извор религије и морала, који им уз то можда још доказује, да се са земаљским животом свс свршује и да је са телесном смрћу свсму крај? Са онорим, но разумљивим сарказмом дакле довикује Ж. Ж. Русо моралним ФилосоФима: „ФилосоФе! твоја морална начсла могу каткад и леиа бити, али ми иокажи, да сам их обвезан вршити! (ЕтПе III. р. 187.) Историја нас учи, да је вера била увек учитељка и носилац морала, и да су религијозност и моралност (или ако је лепше г. критичару „ирп.вственост)" увек напоредо ишли. Обично кад је иоштовање религије оиало, иао је и иоследњи стуб морала, и народ је иропао. Но историја ие иоказује ниједне епохе, у којој је философски морал иароду у опште могао веру накнадити. Иекуство нас учи, да обично и у појединаца нерелигијозност и неморалност наноредо иду ; иако се многи појединци труде, да, с обзиром на свај положај и глас, или у интересу свога наиретка, или ради личне користи, моралним држањем спољашњи углед сачувају. Осим тога у многих делује чисто неосетно онај верски темељ, који им је у младости родитељска кућа, школа, верска настава и васпитање дало, те је ио томе врло често лена, нлемеиита и морална страна његова карактера само одјек верске шуке, која им је у добу још непокварене младости душу покретала и срце племенила. Неће ли бити то случај и у многих данашњих безвераца, о којима г. критичар вели, да су „побожни и религијозни"? Па занитајмо се: који нам човек нружа веће јемство за моралност, ноштење, савесност, те коме ћемо ире иоклонити иоверење да л' ономе, о коме знамо, да му морално учење Богом откривене вере вољу и рад руководи, или ономе, за кога се зна, да је сам скројио шаблон свога „морала" и „члености?" Одговор је лак. За нрвога знам, да ће се ире клонити лажи, иреваре, неправде, јер му то верско морално учење изрично и одлучно забрањује; дочим ћу код другога тај поуздани ослонац узалуд тражити. Из свега тога дакле излази, да се вера и морал једно ирема другоме тако односе, као узрок ирема дејству, и да се једно од другога ни идеално ни реално оделити не могу. Ово потврђује и философ Еант, који каже „разум не би ни сада сазнао идеалне моралне законе, да их није