Srpski sion

С тр . 342.

„СРПСКИ

СИОН. а

ВР. 21.

љиво нротуеловље у мишљењу и хипотезама. Тако док присталице пантеизма човека преко мере уздижу и само божанско биће у њему ованлоћено гледе, — пснижавају га материјалисте до простог конгломерата атома, сматрајући га као машину која механички ради, — као усавршену животињу. Па као год што је то схватање човекова бића погрешно и различито, тако М У Ј е Ч УД Н0 и људско одређење. Нашто је дакле човек на свету ? На то питање нам одговара разно схватање појма о добродетељи, у колико је она пут, којим се то одређеше постизава. Тако н. пр. појам о добродетелш стојичкога ФилозоФа Зенона своди се на ово: „угуши у себи природне нагпне и склоности, не сматрај телесно уживање ни за какву насладу; не осећај бол као такав." (Вгпск. Швк. сгИ. РШ1. Т, I. р. II. с. &.) Чувај се свега што би могло души нанети пемир, а телу бол. У осталом: уживај све телесно, само умерено, да сачуваш здравље, и да ти драж за уживање остане вазда свежа" — то јс врлина Епикурова (ЉМс. 13.;Бк)^. Еаеп.Х. 132.) „Слаби тело и узвиси се убијањем физичких прохтева душом к оцу духова" — то је идеал Платонов (1М(1 с. 6.) „Поносито презири све животне потребе" вели Антистен, предстатник циника. Велики Аристотел сматра благост као духовну слабост, а равнодушност и трпл>ивост према нанесеним увредама као нсшто рошко. (ЕШ. 1. IV. с. 5. Аристии, оснивач киринејеке или хедонске школе. налази у увесељавању сврху живота; иначе нема ни једно увесељење првенство пред другим, него само степен и трајање даје му вредност." А Егесија налази у савлађивању невоља највишу цел живота, и сматра људски живот ништавим. Па и у самим начелима и елементима моралне науке влада међу моралним ФилозоФима разноликост и велико протусловље. Шта је морално добро , шта ли морално зло ? Не признавајући божанске воље за норму моралнога добра, некпма је оно добро, што је корисно, а оно зло, што је за њих штетно. Но такво морално начело очевидно упућује на егоизам, који сматра своје „ја" једином сврхом и средиштем свега мишљења и осећања. Према томе није чудо, да су најнлеменитији и највећи духови старога ве-

ка очито неморална дела одобравали и другима их као дужност далагали. (Види у „Моралци" стр. 9.) Пстина филозофи носле И. Христа чеето су у својим моралним начелима сретнији, јер су им морални прописи чиетији; алн је томеузрок то, што је њих обаејавала светлоет Богом откривене хришћанске науке, па су се у њихове системе уврстиле многе хришЛанске мисли и правила. Но при свем том многи филозофи п из најновијих времена, удаливши се од св. писма и хришћапске науке, оснивају своја морална иачела на погрешним теоријама (нантеизма материјализма и др.), те често падају у одвратне моралне заблуде. Морално дакле учење не сме се на разуму п самој савести оснивати ; јер обоје могу заблудети и заиста су блудели и блуде, те требају неке више, неиогрешиве норме, која ће их на прави иут извести, допунити и ионравити, — а таква норма може бити само воља самога Бога, у колико је људима познато из нозитивног Божјег откривења , и ио томе може бити само позитивна религија прави основ чистоме моралу. — Не стоји дакле као што се често чује, да разуми природна морална склоност сами но себи упућују човека добру; неистииа је, да је морални закон, до кога је разум дошао, сам по себи довољио јасан и одређен, те да не треба разјашњења и допуне позитивним Божјим откривењем; а тако исто је нетачно, на и опасно мпшљење: да је савест сама по ееби у свом садашњем стању поуздани руковођа у животу, Јер кад би то било, откуда онда толико силио протусловље у моралном учењу ФилозоФа — моралиста? Откуда моралне заблуде, које често налазише одобравања у религијама поједииих незнабожачких народа? Постоји — веле — ирпродни морални закон; но он се налази у природном моралном чуству; а чуство јепо себи мрачно и нразно, јер оно добива неку садржину тек иредставом, у којој почива т. ј. у иознавању ; а моћ нознавања је разум. Ако дакле разум греши, заблуди и чуство, а са њиме и прохтев, јер идеје и осећаји покрећу нашу вољу; а заблуда воље је неморалност, — грех. И тако заблуда у сазпавању во^и најпосле греху. Но сазнавање урелигијозно — моралној области налази свога израза у вери; — дакле верска заблуда води моралној заблуди , или иогрешном моралу. Логички је закључак: да је ирава вера неопходни услов и основ иравом мораду. Чујмо шта