Srpski sion

вр. 52.

СИОН."

Стр. 553

А наш српски мудрац, Доситије Обрадовић, који је прошао многе крајеве замље и познао свет, ево како вели : „Мудра природа створила је човека, да с малим може бити задовољан, и ко је паметан да у помприроди следи, може лако срећан бити. А лакомство принуђава све то више желити и привлачи људе к неправди и к несрећи. 0, да ми је још то! још ово! Пак овом : о, да ми је! нема ни краја ни конда. Слично врућини, у којој колико више ко пије, толико му се већма распаљује жеђ". Биделисмо лажну срећу, познали смо праву срећу, сад још да видимо, како се до среће долази. Кад би срећа доиста била у новду и богатству — онда би сваки могао до среће доћи, ако баш не лепим и поштеним, а оно ма и ружним и непоштеним начином. Срећа би се дакле могла: стећи, купити, или бар отети. Али се срећа не стиче и не купује, нити се на силу отети може, него „Бог срећу дели" Да, не једанпут, него више пута видели сте ви сами човека, који ради туђ иосао, копа туђу земљу, оре туђу њиву, па како је весео, како је задовољан, како је срећан ; а ту му његову веселост читаш са његова блага лица, ведра чела и мила погледа; за његово задовољство казује ти његово весело расположење ; о његовој срећи сведочи ти његова задовољна и весела песма. А од куд то? Од туда, што му је „Бог срећу уделио", што му је Бог у срде малу жељу усадио, а кра.ј тога још га здрављем подарио. Та он ће заслужити онолико, колико је нужно за јело и одело њему и његовима, зарадиће толико, да може дати цару царево и сваком своје — и он је задовољан, он је срећан, јер његова скромна и мала жеља даље и неиде. А међу тим видећете баш онога богаташз, чију њиву и земљу тај срећни сиромашак ради, копа и оре, како је невесео, незадовољан и несрећан. 0 томе вам пак сведочи: његово увек намрштено лице, његово вазда набрано чело, његов свагда мрк и забринут ноглед и његово свагдашње зловољно расположење; да је несрећан сведочи и то, што преко његових усана врло ретко кад, или скоро никад весела и задовољна песма прелетити неће. Па од куд сад то? Од туда, што њему

„Бог среће уделио није", што му је Бог у срце пустио, у душу усадио пусту и неситу жељу, која му срце раздире, а душу му мори и мучи, а при том је Бог и какву бољетицу на њега напустио. Та његови су планови велики, његови смери иду далеко, па крај свег грдног блага и богатог рада он не може да постигне, што је желео — и он је невесео, незадовољан, он је несрећан. Да заиста богати тешко долазе до среће, до задовољства, сведочи и сам Христос Спасител^ који каже :„/лки> неВдокк когатћш книдггл к ' а цлргтш ншесно«". По сведоуби св. Јеванђеља, царство небесно, царство Еожје заиочиње још овде на, земљи свакако срећом и задовољним животом; па у тај живот тешко улази богати — а за што? Због „печали и вогатствд и сиасте^х житеискнхх". ЗнаЈући сад шта је права срећа и ко срећу дели молимо се, љуб. Хришћани, од сад у напредак Богу Творцу своме, да нам Он „срећу удели", да нам из срца ишчупа, из душе уклони сваку рђаву и неситу жељу, да нас здрављем обогати и да нам царује задовољство; јер будемо ли ми „доколни окрош ско= и/ии", будемо ли задовољни својим стањем и имањем — ми тада не ћемо грамзити и лакомити се за великим новцем и големим имањем, и тад ћемо се клонити сваког недела и неправде, лажи и преваре, отмице и закидања; а кад се тих недела чували будемо ми ћемо тада моћи смело и без зазора погледати сваком у очи, не ћемо пред поштеним светом због својих бездела очи к земљи обарати и онда ће нам бити — као што и треба да буде увек наш српски „образ светао на дивану" Амин. Парох Југ Станиник.

Срби сликари. (Наставак) V. Јован Четиревић-Грабован или Јован Чатир-Грабован. (1767. год.) Јован Четиревић-Грабован био је родом из вароши Грабова у епархији Охридској како је он то сам записао на престоној икони Христовој у цркви села Ораховице у епархији Пакрачкој овим речима: Напи* сасд си<? тшпло златарсткол! и икони при