Srpski sion

Стр. 650

„ОРПСКИ СИОН".

В р . 40.

не одговарају учењу православија, у где чему баш флаграншно вређају суштину православне цркве". 1 Кад свему овоме додамо и ирактичну страну изборног реда, о којој је доста писано, а коју смо и ми расправљали на другом месту; 2 и кад томе додамо још и то, да су и најугледнији прваци противника измене изборнога реда, ако не јавно, али не једном приликом, признали, да је црквено становиште у питању избориога реда сасвим коректно и основано, а заступници његови да „имају сасвим право", но да га они, токорсе из политичких разлога, не могу примити. И кад додамо да је један високопреосвештени епископ, на позиатој поверљивој конФеренцији у Карловцима 1898 г. — без да му је ико опонирао одлучно изјавио и доказао, да је захтев измене саборског изборног реда иостулат догматичко-каноничког учења наше цркве, онда смо, држимо, довољно доказали основаност и оправданост изложеног црквеног становишта у питању избориог реда, те коректност нашега заступања тога становишта. % Да завршимо. Расправљали смо само начелну страну нашега иредмета, без икакве нролазне агитационе тендепције, без полемичке памере, јер нити нам је цељ била страначка агитација нити полемика. Једина тежња и сврха била нам је, да уносећи који зрачак светлости у ово наше кобно питање, ако је могуће, послужимо иравилном решењу његовом, јер смо уверени, да се и то питање, као и сва наша црквено-автономна питања, морају пре свега свестрано расветлити и темељно упознати, ако се желе правилно и темељно решити, као што смо уверени, да је и спору око питања изборног реда и неправилном суђењу о њему, највећи узрок у заблуди, која је постала у непознавању ствари. По оној: „Кад човек све разуме, он све и опрапгга", могли би рећи: кад би се ' Ноглед на начелне основе наше нар. цркв. автономије. Стр. 18. * Говор протопрезвитера Јована Јеремића у питању саб. ивб. реда, прештампан из „Срп. Сиона" за 1899. год.

код нас све разумело, све знало, те правилно и схватило, све би се брзо и правилно могло и решити. Већина спорова и неспоразума постају, постоје и подржавају се непознавањем ствари, заблудом. Тако је и са нашим споровима и несиоразумом. У непознавању ствари, те у досадањем погрешном расправљању и решавању њиховом, најглавнији је унутарњи узрок целом замршепом, управо несносном, стању наших народно-црквених односа, нашим неспоразумима и чудном гложењу. Јер кад то не би био узрок најглавнији, морали би га тражитп у грешности оних, чијом се грешношћу подржавали несиоразуми и гложење то, подржавала заблуда генерација наших, подржаје и данас. Но било прво, или друго, или и прво и друго, на осиову свега што се у нашем народноцрквеном животу догађало од 1864. до данас, као непобитна чињеница се установити може, да све то носи на себи испољени тин непознавања ствари, несхваћања властитих тежња и захтева, тип иерманентне заблуде. И у питању изборнога реда је тај тип сасвим очигледан. Ни сами свештенички кругови нису сви с њим на чисто, о световњачким је излишно и наглашавати. Можда ова наша работа допринесе што то упознавању тога питања, или бар подстакне и друге на упознавање и расветљивање његово. Како ће се, хоће ли се и кад ли ће се то нитање решити и ко ће томе питању можда имати бити Александар Велики, да му замршене конце пресеком размрси, не знамо. Ако остане, као што је до сад бивало, сабор га неће својом иницијативом и закључком решити, јер ће агресивност познатих световњака у данашњем изборном реду и од сада гледати иаладијум своје надмоћи, и ако га назива паладијумом автономије. Наше је лично уверење, да ће се ако нанш сабори пођу путем сабора од 1897 — питање изборнога реда решити кад тад у генералној корекгури целокупне наше автономне организације. Та се коректура мора предузети кад тад. Предузеће се оида, кад држава иоврати нашоЈ