Srpski sion

„СРНСКИ СИОН."

С тр . 649.

2. Да иод забрану ове седисваканције потпада и радња расправних сабора наших, с обзиром на њихов црквени к&рактер и делокруг, а с обзиром и на зависност њихове радње и закључака од Синода, која зависност ириродно истиче из суверености цркве у властитој области њезиној и из одношаја црквене автономије према самој цркви, у којој је извор и основ те автономије. 3. Да правпа снага и ваљаност те забране, са свима својим последицама, остаје нетакнута и онда, ако и државна власт, не обзирући се на ту забрану, дозволи недозвољено саборисање тога сабора за време седисваканције, а закључке таквог сабора, не обзирући се на слободу цркве и њезину сувереност, учини зависнима од свога одобрења, без обзира шта спада у компетенцију њезиног одобравања, шта ли не. 4. Да саборски изборни ред од 1870/1; није реципиран по цркви, јер није реципиран по надлежној за то прквеној власти — Синоду. 5. Да постојећи изборни тај ред, како саставом сабора тако и начином избора свепиеничких посланика, стоји у опреци са догматичко-каноничким учењем наше цркве, јерјеу онреци са кардиналним начелом јерархијског устројства њезиног. Доказном снагом ових установљених чињеница, испоставља се доказаним: Да је саборски изборни ред од 1870 /1 у недозвољено време, неовлаштеним и ненадлежним путем и начнном ио сабору донесен, а ненадлежно н једнострано по државној власти одобрен. Да је, дакле, тај изборни ред без црквено правне ваљаности са Формалне, а са материјалне стране своје, да стоји у опреци и сукобу са црквеним учењем. (Не треба заборавити ни то, да изборни ред има. и тај недостатак, да је донесен, и по државној власти одобрен, на основу начела и као саставни део онога саборскога устројства, које није задобило санкцију ни саме државне власти.) И кад све то стоји непобитно, ондаје сасвим и очигледно, да је захтев измене тога и таквог изборног реда основан и оправдан, као што је неопходан и као

што може бити само од користи. Ту измену одлучно захтева епископалан карактер наше цркве, њезин јерархијски принцип, изражен и утврђен у целокупном догматичко-канопичком учењу њезином. И за то је тај захтев посшулаш шога уиења. Све ово налази потврде и оиравдања у изложеном у овим чланцима доказном материјалу. Налази га и у одлуци Синода, донесеној у седницама од 19 — 30 септембра 1882. бр. 40., гласом које су се „саседавајућа г. г. епископи са светјејшим г. патријајхом сагласили у шоме, да регулисање овоиределие српске православпе цркве од г. 1868 иа овамо, не одговара каноничном устројсшву и тртикуларном праву њеном сшојавшем у креиосши до 1868, и да би иреко нужно било, да се цркви нашој иовраши њено св. канопима иравославне цркве и иаршикуларном ираву њеном одговарајуКе усшројсшво, како би се тиме избегла оиасност, која цркви нашој са садашњег сшања њеног ироиашКу грози и како би се осигурао и ушврдио оисшанак и иоложај цркве наше у колу других иаршикуларних иравославних цркви". Све то налази потврде и оправдања свога и у напред нриведеним речима говора св. патријарха Георгија, са којим је солидаран био цео наш Епископат. Налази га и у приведеним речима говора високопреосвештепог епископа Михаила. Налази га и у одлуци св. Синода од г. 1898, којом је апробиран захтев измене изборнога реда. А да ово црквено становиште о изборном реду, као и о другим уредбама нашим, налази одобравања и у изванјерархијским круговима, нозивамо се за сада на дра Ђуру Вукичевића, чија је објективност, теоретско и практично познавање и разумевање ових предмета изван сваке сумње. У својој стварно написаној књизи, са излагањем које се ми у многоме потпуно слажемо, признао је и он, „да млоге установе у нашем црквено-автономном животу, које су потврђене и које су само израђсне, наиме саборско устројство, изборни ред, уредба и делокруг постављених црквених власти и друге уредбе, у млогоме.