Srpski sion

Б р . 40.

С тр . 651.

цркви сусшндовану Слободу њену 3 , у којој ће црква у својој колтешенциЈи дати црквену автономију својим вернима и одредити јој СФеру ирава, респектујући при томе права државе. Такву коректуру захтева слобода цркве и њезина властита сувереност с једне, природа и правни круг црквене автономије с друге, и правидан одношај државе према слободној цркви с треће стране. А пошто се данашња автовомна организација, како постанком тако и свима деловима својим, противи свему томе, та се коректура може правилно извршити само радикалним нутем и начином, рборгапизацгфм из шемела, изновичном организацијом, при којој се прва и одлучна реч има признати цркви, у чијој компетенцији лежи: дати црквену автономију и одредити јој границе. Према томе, св. Синод би имао, да сабору изнесе на расправу свој предлог о организацији автономије. Док не дођемо тим путем и тим начином до споразумно уређене автономије, автономна борба наша остаће несвршена, да нам и даље разједа цео народно-црквени организам, а и држави да посла даје. Дођемо ли пак до такве автономије и њезине организације, доћи ћемо до мира у цркви и автономији. Онда више неће бити ни питања изборног реда. На држави је, пре свега, да поврати 8 У седницама Синода, од 19—30. септембра 1882. државим, а у своме опширном говору, у којем је темељној и одлучној критидн подвргао автономну организадију и стање наше цркве, бдаженоупокојени патријарх Гермап Лп/јслкЈГ — рекао је : ... „Но као што ниједан, па ни српски народ Цркве ове, није имао — по сведоџби горе наведеног — права цркву своју уређивати и с њоме управљати, а најмањв по својој памети, својој вољи, беа сваког обзира на догМатичну цркве науку, на канонично, на истој науци базирајуће ее право, и традиције цркве: то се ни вернима односно народу томе не може поделити автономија у упитном смиолу, но цркви једино може и треба држава да поврати ону слободу, коју је црква овамо са собом донела, коју и данас под владом турском ужива, и која је овде за доба ере абсолутистичне стесњена бида; држава треба према цркви овој већ да праведна буде, а уједно и да постигне тиме, да се при сдободнијем кретању и развијању религиозног и црквеног живота и бољи елементи к заједничкој нравственој радњи саберу, те да тако и енажније на том пољу радећи, успешније к цељи својој тећи узмогну."

нашој цркви слободу њену. У слободној цркви може бити тек слободне, праве и заштићене автономије. У слободној цркви својој лако ћемо се онда — деца њена — споразумети међу собом. Зато свима нама треба да је заједничком раду прва лозинка: цркви слободу. Против автономије у такој цркви, не може имати нико ништа. Народу припада право на учешће у извесним гранама црквенога живота. А рачунајући са свима приликама времена, нашега нацијоналнога стања, народнога карактера, као и са основаним народним захтевима, то учешће црква ће наша, по својој нраведности, либералности и предусретљивости, проширити и дозволити до крајних граница могућности, докле то само добро схваћени и промерени интерес црквене задаће и цељи дозволио буде. Протопрезвитер Јован Јереми&.

Седамдееетогодишњица СТЕВАНА ЛАЗИЋА умирозљеног управитеља Српоке Правосл. Велике Гимназије Нарловачке. (1830.-1900.) Дана 27. септембра навршио је пуних седамдесет година свога живота г. Стеван Лазић, умировљени професор и директор, а данас још и патрон Српске Православне Велике Гимназије Карловачке. Није ово већ обична старост, коју људи у нашим данима дочекују, а тим више је необична, што статистика показује, да су ретки људи, који овај век доживе, кад су у њем две трећине, рећи, свога живота провели у тешкој служби учитељској. Гимназија Карловачка знаде само за једнога свога раденика, који је још коју годину више провео у служби учитељској, а после тога раденика ево је на реду честита старина г. Стеван Лазић, који је пуне 42 године послужио својим истрајним и савесним радом овом првом и најстаријем српском просветном заводу као професор и директор његов. Служба та била је тим тежа, што је бивши директор Стеван Лазић понео у својој служби и тежак задатак ове гим-