Srpski sion

Стр. 54.

„ОРПСКИ СИОН."

бр. 4,

% Многи, када о вери мисле, ие виде у шој друго, доли неку тешку дужпост, коју им испуиити ваља, јер у ирогивном случају осећају неки душеван немир, грижу савести, — те су иобожни што их нека тајанствена сила на то нриморава. Такви људи мисле, да су својим верским дужностима удовољили и онда, ако их не испуњавају из чистих побуда срца, не од воље и што осећају потребу, него само из бојазни, да пе осете грижу савести. Када би то заиста тако било, онда вера не би била оиај благотворни гепије, који уздижући — оживљава, тешећи — усрећава; онда би имали право они, ко.ји веру сматрају изливом страха и бојазни, те веле, да су људи зато и само зато побожни ; и да су људи и у прастара времена само зато обожавали неко неиознато, више биће, што су се бојали од моћи природних иојава, бојали се од тајанствених сила и неизвесне будућности. Када би то тако било, имали би нраво и Фарисеји, који су своју побожност само спољашњим зпацима исказивали, а срце им беше ирема вери хладно и неосетљиво; имали би право и и Јевреји, који мишљаху, да ће потпуно задовољити закону Мојсеовом и онда, ако се буду строго придржавали прописапих својих обреда само ; —■ онда би имали право и они хришћани, који су у том лажном уверењу, да су прави иоследоватељи Христови онда, ако иснуњавају по иеке своје верске дужности, па ма толико нренебрегавали. Али то, драги моји, није тако! Дужиост религијозну не налаже нам страх, — иапротив, оиа је слободан излив унутрашњег неког иагона, она је откуцај срца нашег. Човек је нобожап не зато што мора и што се боји, већ је побожан, што је то потреба његове душе и што је свестан тога, да га баш вера чини човеком. Човек у души својој осећа, да постоји неко биће, које је и бол,е и еавршеније од њега, кога он на земљи узалуд тражи, — осећа, да. се тај идеал савршенства налази ван његова домашаја и да му се хш приближити не мо?ке; — на ипак га је неки унутрашњи нагон свагда нодстре-

кавао, да се том идеалу доброга и савршенога труди приблпжити; зато је он тежио од вајкада, да види пајвеће духовно и морално савршенство у смргном човеку сједињено, — да види најузвишеније што је у човеку остварено. И гле сада, тежњу његову, да Бог сиђе с неба међу нас грешне и да се оваилоти — види све то сада ро!)ењем Христа Сиаситеља — остварепо. Је ли чудо опда, да Га је човештво одмах и нехотице упозна 10: гле, ово је Бог, на чији је образ и подобије створепо? Је ли чудо онда, да кад се пре деветпаест векова у пегатери витлејемској сјединило божаство са човеком, ца су апђели радосно запевали песму: „Одакд кх кк1шни\-х Бог8 и на зе/или Л1ира", који се славопој и данае у свима храмовима нашим весело и умилно разлеже? Је ли чудо онда, шгоје човештво, — видећи своје давнашње жеље остварене, и падајући се, да ће тај узвишени идеал доброга и савршепога олакшати му тежњу да се усаврши, — радошћу великом поздравило и прихватило тај светски догађај, те одбацивши и рушећи кинове лажних богова, — ношао за тим евојим новим идеалом, кога му је промисао Божји послао. Па је ли заисга нашао човек у Христу Спаситељу онај чист и у сваком погледу ненадмашим идеал, за којим му је требало поћи, да ли је нашао у њему онај оригинал, на чији је образ и подобије створеи ? Јесте, нашао га је, јер догађаји, који после сљедоваше, потврђују то. Бидимо, да се Његова наука брзо распро^гире, број Његових посљедоватеља све се већма множи и човештво препорођено у хришћанском духу у свему наиредује. Европа нод угицајем хришћаиским мисли, ностаде носиоцем културе, а можемо смело тврдити, да је и у осталим деловима света само тамо права култура, где су узвишене идеје хришћанства посејане и дубоки корен захвалите. Слободу, рднакост и братство , те узвишене мисли, којима се вера иаша поноси, у правом значају своме нехришћанска култура и не познаје; оне су посљедице вере хригаћанске, и стоје у неразлучној вези са оваплоћењем Сина