Srpski sion

В р. 9

хтпски

СИОН".

О тр. 139.

једном на неком брежуљку, учећи народ. Погледа иа земљу и видећ ју пуну суза и биједа, гледајућ занлакаие рече: Блажени сиромашни ! Блажени који нлачу ! Блажени које прогоне! 0 Госноде! Зар благо сиромашнима? Зар благо онима, који плачу ? Зар благо онима ко.је прогоне? Није ли то страшна иронија? Нијеси ли и Ти осјетио тегобу сиромаштва? Нијеси ли осјетио горчину суза? Нијеси ли осјетио муке прогањања? Зашто кажеш дакле, блажени? — „ТИкш т"к)(х встк царсткје шскное. Јасте ли чули? „Јер је њихово царство небесно". То.каже Христос; а Христос је Господар неба и земл>е, јер је Христос Бог. Сјетите се, како Христос са висине крста санкционише епоју ријеч. Прије смрти погледа Христос на вијекове ирошле и будуће, види зло и невоље човјечанства и узвикну: „ЖаО ми је народа тога, који трпи", и у бесконачној љубави својој наставл^а „сва бол пада на мене". Стога је Исус Христос трпио за човјечанство, да изглади све кривице његове. Св. ап. Павао каже: „Кад човјек трпи Бог се сје- | дињава с' њиме, кад човјек трпи Бог је у њему." И стога наставља велики аностол: „Они које је Бог изабрао и које гледа са љубави, морају се владати но ЕБеговој вољи морају бити слични Исусу Христу, и носити Његов крст, да заједно с њиме носе вијенац славе." Исус Христос не обећава Својим ученицима радости, него им каже: „Узмите крст и идите за мном". Стога апостол захтијева но свуда крст, — ту најмилију тајну иаше наде, —који нам има бити вођа у овом животу патња, да нас доведе у неизмерност славе. То је основ наше наде. Кад би се тај оспов порушио, онда Христос не би био Бог ; онда ријеч Његова не би била истинита. А је ли то могуће? Браћо! кад та нада испуни груди човјека, који трни, ко може исказати, какву му снагу, какву утјеху, какву ли му радост она улијева. Кад нада на мали и незнатпи добитак, задржава на мору сиромашног рибара; кад

нада на несигурну жетву у студени и жези олакшава труд тежаку; кад је онај великан (Наполеон) у АФричкој нустињи могао одушевити своје, дугим маршом и глађу изнемогле војнике, подсећајућ их на славу, која их чека пред горостасним пирамидама; шта онда тек неће моћи учинити нада, која се оснива, не на људској, већ па Божјој ријечи; нада не времена и пролазна, него на вјечита и небеска блага ? Браћо! историја наде, историја је иројских дјела, историја најузвишеније славе. Погледајте оне милионе мученика у страшпим мукама. Та и крвници њихови дрхћу и блиједе, а они? Оним се смију, отварају уста на молитву, моле се за тиране, моле се за крвнике своје. Видите ли оне у пустињи дугим постом и неспавањем измршавиле људе? Нема ниједне туробче црте на њихову лицу, ниједне сузе у њиховим очима, ниједне јадиковке на њиховим уснама. Бидите ли оне дјевице у лађици св. религије? Оне грле и љубе крст. Задивљују свијет својим ријечима: „0 Боже мој не дај ми умријети, него трпити. Браћо, нитам вас, ко одушевљава, ко надахњује такове душе ? Нада на небо. Она одушевљава, она преображава душе. Ето, госнодо, што све нада може. Човјек који се нада, приближује се Богу Кад мислите, да је сломљеи и изнемогао од патња, ако се нада, он добива божанску сиагу. Без сумње, онај који се нада трпи као и онај, који се не нада. Али колика разлика између њих! Човјек, који се нада сматра натње своје, као благи лијек и срество, да изглади гријехе своје да се очеличи у добродјетељи, да се приближи Христу. Једном ријечи, у патњама својим види иут, који га води у небо. Кад говориш, ријеч је његова као Христа Спасигеља у башти Гетсиманској: „Оче, ако је могуће, да ме мимоиђе чаша ова, но нека буде воља Твоја а не моја." Напротив онај, који не има никакве наде, носи на челу своме црте најдубљега бола, страха и очајања. Кад говори, његова ријеч звучи као клетва и нроклиње. Браћо, па како би моглј друкчије бити? Опај, који се нада нечему иза гроба,