Srpski sion

О гр . 140.

.СРПСКИ

сион. в

Б р . 9.

који се не нада на небо, сјећа се изгубљених добра, осјећа зло које га тишти, нроклиње Бога и људе Он животари жииотом безнадним, очајиичким који се често свршује самоубиством. Бидите ли? Обојица трпе ; а колика разлика између благог једног и очајничког крика другога! (Свршиће ое)

Побожне миели. I. Ко није увидео, да је човек слаб и немоћан тај нема појма о ономе, што је у њему. Ко не увиђа неизмерну бескрајноет ваеељене, у којој живимо, тај нема нојма о ономе, што се около њега налази. Свест о немоћи својој и свест о величини околине своје одводе човека до вере у Бога. Само религијозни људи имају дакле правилан појам о себи и околини својој. А зато, што човек без правилних иојмова не може се назвати мудрим, казује Псалмопевац, да је безуман свако, који говори, да нема Бога. (Пс. 14. ст. 1.) II. Сваки човек осећа своје биће, но то осећање његово не мора доказивати, да он и у реалноети постоји. Неки људи осећају више и од биКа свога, да има Бога, али осећање њихово није још доказ и бића Божјег. Па ипак се осећање човечјега биБа узима за дЈказ човечје реалности (со§ч(:о, ег^о вшп), а за биће Божје у исто доба каже се, да оно тек у осећању (у идеји) постоји! III. Кад нема доказаних истина, те нема нозитивног знања, онда је оно, што човек за знање држи, тек неко осећање. А ако је то одиста тако, онда се религији мора признати прво место у "овечјем знању. Јер не мали позитивнога знања и сво знање човечје религија је. IV. Осећање наше мерило је свега истинитога, јер свака истина позната нам је тек но овоме. Па када осећање наше јако истиче истину бића Божјега — чему јс доказ, да су сви народи, цознати у повесници човечанства, религијозни

били, онда је међу — назовимо их — „осећајним истинама" једна од првих, да Бог ностоји. V. Видимо један исти поредак у целој васел>ени, видимо један исти закон у нами самима, иа приморани смо признати, да је и крајњи узрок свега това један те исти. VI. Заједнички закони мишљења нашег принуђавају нас, да Бога признајемо. Али по истим законима неко ће казати, да та принуда још не доказује и биће Божје. Он ће, истина, отићи један корак даље од мене, но закључак његов биће плод оне исге логике, којој је он одрекао принудну силу баш истом онда, када је свој корак тај учинио. Покажи ми, човечс, бар нешто од твога знања, што би веће било по вредности својој од мсјега. Пађи ми оно у знању твоме, у што ти са већим нравом верујеш, него ја у Бога мога — и ја ћу ти се ноклонити. VII. Живећи на земљи човек не може, да не стиче иску(.тва, а искуством се и нехотице усавршава. Безумно је осудити људе ради њихова напретка и велики је грех наглашавати сталиост у начелима у намерн, да ее тај напредак човечји спречи. Али, што погледом на ово за ч^вечје доктрине вреди, не може се применути и на догмате вере. Божанским својим пореклом предетавЈвају ови нотпуно савршенетво. Човек у напретку своме то савршенство тек откривати има у њима, алн никако мењати га, или по војби својој удешавати. VIII. Баш отуда, што нам црква иосред најразноврснијих блудњи човечјега духа непроменљиву науку пружа, види се, колико је она узвишена установа. Она се са правом назива „нристаништем душа а , јер у узалудним трзавицама изнемогли дух човечји налази увек у њој одмора, ако се на непроменЈвивим начелима њеним са вером заустави. IX. Ако наука човечја стално и у тој мери буде напредовала, као што то данас видимо, ко нам јамчи, да би резултати до којих ће она у да-