Srpski sion

Отр. 152

„(ЈРДЦКИ СИОН.'

Бр. 10

још велики грчки „натурфилозоф" Б]ииедокле у У столећу пре Христа у свом учењу „о л.убави и мржњи елемената". Ми на томе оснивамо наше уверење завршује Хекел — да је већ у атомима најпростији облик осећања и воље. Још јасније се у овом задњем погледу изражава Хекел у свом једном пређашњем делу. Са монистичког гледишта — вели Хекел 7 овде — иманентан жив дух исто тако не може се замислити, као ни мртва материја без духа. У сваком атому су ова два својства нераздељиво у једно скопчана. Даље вели: пошто су снага и материја нераздвојни, читав космос је бесмртан. Чак и у ваздуху и етеру живи дух. 8 И 2б11пег 1 ^ае^еН се у истом смислу изражавају. И они држе, да је читава природа задахнута и жива 2б11пег 9 мисли. да као шта када хоћемо да разјаснимо феномен кретања, материји приписујемо снаге, које ју покрећу, исто тако када хоћемо да разјаснимо феномен осећаја, морамо у најелементарнијим догађајима у природи претпоставити осећај. (Наставиће ое) 7 Иег Мопхвшиа, а1а ВапД 7ЛУ18с11еп КеП^оп ип(1 зепасћаЛ. 1892. 8. 2 7 8 Ша. 8. 14. 24. 9 2о11пег, ТЈћег (Пе Ка1иг Лег Котте1еп. О Негелију види пређашњи дитат.

0 хришћанекој надежди. Проповед Оца Августина од Монтефелтра. С талијанског превео Јово Узелац парох. (Свршетак.) Историја наде наша је историја. Оиа се уздиже, на Голготу. Бидите ли оног човјека с десне стране Христа! Тај се човјек пада. Прије него је пада исиунила срце љегоко исовао је и клео, али чим је осјетио наду у срцу своме, н,егова ријеч постаје блага, лице његово добива мирпи изглед. Он се обраћа Христу и говори: „Сјети ме се, кад дођеш у царство пебесно", а Христос му одговара: ,,Данас ћеш бити са мпом у рају". Игн.атије и један гладиатор морали су се борити са дивљим зверовима. Погледајте

глпдиатора нред троном царевим. Оп поздравља уобпчајеном церемонијом: „Ауе Саезаг, топ1ип1е 8а]и1ап1!" Почимље борба. Гладиатор је рањеи, дрхће од гњева, иаставља борбу и пада. И у наду своме види народ, који сачињава вијепац око нроливене крви љегове, мисли па далеку отаџбигту, мисли на н?епу, децу, старог оца, матер, које је далеко оставио. Умире са очајаљем у срцу, нсујући и преклиљући. Погледајте сад Св. Игљатију Он долази у Арену са небеским миром па лицу, осмејком на уснама, говори својим учеиицима: „Не молите, јер су звијери кротке за мене;ја знам што ми треба; знам, да ми треба скоро поћи Спаситељу своме, ја сам жито, које треба, да постане брашном под зубом звјерова, да једном ностанем хљеб, који се има принијети на олтар Свемогућега Створитеља". И кад је чуо рику звјерова, ускликнуо је: „Дођиге, дођите к мени, растргајте ме, ја вас се не бојим". Звијери пасрћу, растргају га, он плива у крви својој; укочеие очи љегове траже небо. На љегову лицу небески мир и слатка нада, небо је љегова домовина. Он умире благосиљајући и молећи. Иосљедљи знак љубави одразује се па лицу љегову у најузвишенијем оиоме часку, кад душу љегову анђели носе у царство небесно. То је плод хришћанске надежде. Нада се спушта у колибицу сиромаха, и ондје блажи оскудицу и иатљу љегову, Нада се спушга у подземне тмине кажн.еника, обећава му слободу душе, чува га од очајан.а Нада нриступа и постел.и умирућега. Томе се морамо дпвити! Не* приђу наши модерни мудраци, који се хвале, да су унапредили зпаност, да су открили истину, али који сигурно нијесу пронашли умјетност, да утјеше човјечанство, које трпи; иека дођу, пек се приближе ностељи умирућега. Нека уђу у колибицу сиромашка. Ондје се не налазе оии, који не вјерују у пебо Ондје би се ти мудраци, стидили поновити своје номнезне ријечи. Можда би пружили сиромашку, који иовчић, окрећући главу на другу страну; али утјеху за душу слободиу, душу бесмртпу гдје ће наћи? Можда би рекли, као што се обично чује: „Сажаљевам те; желио